Verujem ti jer smo isti

Proteklu godinu je obeležio pokušaj stranačkih vođa i njihovih partijskih podanika da građanima nametnu sukob između Titela i Šajkaša. Učestale promene stranačkih dresova naših odbornika, pritom zanemaraujući ideologiju, nisu nam donele ništa dobro. Razgovori, pregovori, kupovina i druge metode sakupljanja potrebne većine, obijaju se o leđa svih građana u našoj opštini.

Trenutnu situaciju nije moguće rešiti dogovorom ili obećanjima partija, jedino rešenje je oduzimanje poluga vlasti koje su dovele do ovakvog stanja.

Potrebno je da se uvede transparentnost u radu svih budžetskih korisnika, to znači da se na kraju svakog meseca na sajtu Opštine objavi spisak svih plaćanja iz budžeta za taj mesec kao i da za svako plaćanje građanima bude dostupan ugovor po kome je plaćanje izvšeno. U uslovim transparentnosti smanjene su mogućnosti korupcije i favorizovanja jednog sela u odnosu na druga. Na taj način bi svako imao uvid u to šta se plaća i koliko, na osnuvu toga gradio bi se stav o tome da li vlast radi dobro ili loše. Ova mera je prva jer je za nju potrebna samo politička volja, a može da se uradi odmah.

Potrebno je prestati sa stranačkim zapošljavanjem i zapošljavanjem po mesnoj pripadnosti. Utisak je da su pre 2012. godine više zapošljavani Titeljani u Opštinskoj admirnistraciji i javnim preduzećima, a da je posle 2012. godine broj zaposlenih iz Šajkaša znatno povećan. Zaustavljanje zapošljavanja na izmišljenim radnim mesta bi rešilo problem favorizovanja bilo koje stane. Za dobijanje posla moraju postojati javni konkursi i jasni kriterijumi.

Potrebno je zaustaviti osnivanje novih javnih preduzeća, odbora, komisija, kancelarija... koja nisu u interesu građana, a služe samo zaposljavanju stranačkih  kadrova i izvlačenju novca iz budžeta. Takođe, potrebno je preispitati način rada i svrhu već postojećih javnih preduzeća, odbora, komisija, kancelarija... dobar deo njih ne služi građanima ili su loše organizovana. Na taj način bi bilo manje nepotrebnih radnih mesta i poslova koje dobijaju firme bliske ljudima na vlasti.

Potrebno je izgraditi sistem ravnomerne podrške kompanijama, preduzetnicima, poljoprivrednicima, nevladinim organizacijama i građanima, bez obzira iz kog sela dolaze. To je jedino moguće uraditi smanjenjem poreza i taksi, koje su u nadležnosti lokalne vlasti. Naplaćivati visoke poreze i takse da bi se kroz razne nepotrene poslove, projekte, pomoći i subvencije favorizovali jedni u odnosu na druge, štetno je za rast i razvoj naše opštine.

Sve ove mere bi oduzele poluge vlasti koje trenutno služe da se unese razdor u našu opštinu. Među Titeljanima i Šajkašanima ne postoji nikakva svađa ili podela, i dalje smo prijatelji, rođaci, kolege i saradnici. Ne smemo dozvoliti da nas političke vođe, željni vlasti i svih privilegija koje ta vlast nosi, posvađaju.

Naša deca, njihov partijski plen!!!!!!!!!!!!!!!!!

Već neko vreme u Titelu postoje problemi oko izbora direktora u osnovnoj školi. U izboru direktora učestvuju predstavnici: škole (3 člana), roditelja (3 člana) i lokalne samouprave (3 člana), a završnu reč daje Pokrajnski sekretarijat za obrazovanje. Sistem na prvi pogled ne bi trebao da stvara probleme jer je u pitanju obična demokratija. Međutim, šta se desi kada se predstavnici škole pobune protiv izbora jednog od kandidata, a u manjini su. Da li u takvoj ili sličnoj situaciji moramo da poštujemo demokratiju i dozvolimo nekom da bude postavljen za direktora, koga zaposleni ili roditelji ili lokalna samouprava ne žele. Lako je prihvatiti ovakav način izbora kada imate dva ili više dobra kandidata, pa je stvar u tome da li više volimo ili poštujemo jednog ili drugog kandidata.

Trenuto se škola u Titelu nalazi u nezgodnoj situaciji, naćiće se već neko rešenje, postaviće se direktor koga zaposleni ne žele ili će lokalna samouprava naći drugog pogodnog kandidata... ali to rešenje će samo privremeno sakriti mane sistema. Sistem obrazovanja koji stvara probleme će ostati isti i stalno će se pojavljivati ovakve i slične situacije koje će dodatno urušavati i onako loše obrazovanje.

Deca idu u školu da bi se obrazovala i pripremila za samostalan život kada za to dođe vreme. Roditelji moraju imati odlučujuću ulogu u odabiru obrazovanja svoje dece jer oni su najzainteresovaniji za to. Stoga, odabir obrazovanja se ne sme prepustiti demokratiji i vlastima. Sistem državnog obrazovanja koji sada imamo roditeljima ne daje mogućnost izbora, jer roditelji ne mogu da biraju: gradivo, profesore, jezik, predmete... Postoji pokušaj da se roditelji više uključe kroz Savete roditelja, ali ni to rešenje nije dobro, ne zato što su odluke Saveta roditelja ograničene, nego zato što odluke donose predstavnici roditelja koji zastupaju većinski stav roditelja, dok manjina ostaje zapostavljena.

Pokušaču da predstavim sistem vaučera koji bi u budućnosti naše društvo moglo prihvatiti i koji bi mogao rešiti veliku većinu problema koje sada imamo.

Pretpostavimo da je školavanje besplatono, odnosno da ga finansira država. Po sistemu vaučera svaki đak bi na početku godine dobio vaučer u vrednosti od npr. 1.500,00 eura. Postojale bi državne i privatne škole. Svaki učenik bi na početku školske godine mogao da bira u koju će skolu da ide. Vaučer koji dobije od države bi pokrivao njegovo školovanje. Na ovaj način škole bi se borile da pridobiju što više učenika, odnosu da imju optimalan broj đaka za organizovanje svoje nastave.

Sistem vaučera bi stvorio konkurenciju među školama, ta konkurencija bi terala škole da se posvete deci, da uče decu ono što im treba, da se prilagođavaju potrebama dece i vremenu u kom živimo. One škole koje bi radile loše imale bi svake godine manji broj polaznika, dok bi one koje bi radile bolje imale više polaznika. Pojedine škole, u takvom sistemu bi se zatvarale, dok bi se neke nove otvarale i nudile drugačije nastavne programe. Konkurencija ne poznaje stranačku pripadnost, ona poznaje samo zelje učenika, tj. roditelja.

U ovakvom sistemu Titel bi mogao da ima, recimo tri osnovne škole. Jedna bi možda imala jednog vlasnika, druga bi npr. bila u vlasništvu grupe nastavnika koji bi udružili svoj kapital, dok bi treća škola bila npr. državna. Svaka od ove tri škole bi se trudila da deci ponudi bolje nastavnike, bolji program, više nastavnih i vannastavnih aktivnosti, a sve u cilju pridobijanja većeg broja polaznika.

Velika je prednost kada roditelj može da odlučuje o obrazovanju svog deteta u odnosu na sitem u kojem dete mora da šalje u školu gde direktor nije u dobrim odnosima sa zaposlenima, gde se štrajkuje, gde se zapošljava po partijskoj pripadnosti, gde nastavnik ne može biti promenjen jer je zaposlen za stalno...

Sistem vaučera je najbolji sistem obrazovanja, od svih sistema koje je moguće napraviti uz podršku javnosti.

Papir ne, znanje da

Ovo je samo još jedan ne baš pametan tekst o našem obrazovanju. Krenuću redom.

Šta uopšte znači akreditovani program? Otprilike stvar izgleda ovako. Neka državna komisija propiše kako bi neki program (fakultet) trebalo da izgleda, ako su uslovi ispunjeni i plaćena taksa dobije se akreditacija. Teško je poverovati u to da će komisija koja prima ili ne prima platu bez obzira kako radi svoj posao i koja ima monopol na tržištu licenci dobro raditi svoj posao. Nijedna državna institucija se ne može pohvaliti kvalitetom svog posla, pa tako ni komisija za akreditaciju. Komisija će voditi računa o tome da uvek bude potrebna, da bude telo bez kog se ne može i na taj način će članovi komisije zaštiti svoj lični interes, a ne interes poreskih obveznika. Razlog zašto fakulteti uopšte plaćaju i hoće da dobiju akreditacije su da diplomci mogu da se zaposle u državnoj upravi i javnim preduzećima i upravo ovakvi tekstovi koji plaše čitaoce i teraju mušterije.

Ono što sigurno znate prilikom upisa na neki akreditovani program je to da nećete videti ništa novo u načinu organizovanja nastave i odabira literature. Sve se svede na nekoliko predavanja, možda neke vežbe (ako profesora mrzi da dođe na predavanja), jednu knjigu koju treba naučiti i ispit na kraju svega toga. Za neakreditovane programe se morate raspitati šta se i na koji način uči.

U tekstu su problem i iznajmljeni lokali koji mogu da prime nekoliko desetina studenata. Uvek je bolje ići na nastavu sa malo studenata, nego sa 450 studenata slušati predavanje iz mikroekonomije u amfiteatru koji prima 200-250 studenata. Sramota me je i da kažem da sam svoje prvo predavanje slušao sedeći na stepenicama jer na stolicama nije bilo mesta, predavnje je bilo dosadno i ništa, kao i na mnogim drugim, nisam naučio.

Postoji i neka inspekcija koja se švrćka po Srbiji i kažnjava one koji uče decu, valjda smatraju da je problem ako se neki predmet ne uči iz plave nego iz braon knjige. Pitanje je dana kada će početi da hapse roditelje po parkovima jer uče decu da hodaju i voze trotinet, a za to nemaju licencu.

Jasno je da ceo ovaj tekst služi da se sistem u koji su uključeni ministarstvo prosvete, razne zavisen i nezavisne komisije, državni univerziteti i oni privatni koji plaćaju za akreditacije održe u stanju u kom se nalaze, a pojedinci ostanu na pozicijama.

Navešću neke poslove koje sam radio do sada, a za koje nisam imao nikakvu licencu, niti je onaj koji me je učio to da radim imao akreditaciju. Nekoliko momaka koji su jedva imali i srednju školu završenu su me naučili da budem tonac na radiju. Posle toga me banka naučila da radim u platnom prometu, verujem da nisu imali licencu za to. Oni koji su me učili da budem trener su možda i imali licence za to, to ne znam, ja sam većinu svog trenerskog znanja stekao na youtube.com, tamo nije pisalo da li imaju akreditaciju. Posao krupijea me naučio čovek koji sigurno nema licencu ali ima preko 20 godina iskustava. Žena koja me je naučila da radim u Amadeusu nema nikakav sertifikat da zna da radi taj posao (to inače postoji), a radi ga odlično. Iz ekonomije imam diplomu državnog fakulteta koji ima akreditaciju (to nisam proveravao prilikom upisa) ali sve što sam naučio iz ekonomije naučio sam čitajući literaturu koja nije u nastavnom programu fakulteta, na youtube i na raznim portalima i blogovima. 

Neprirodna očekivanja

Često se dešava da od javnih preduzeća očekujemo da se ponašaju neprirodno, odnosno, drugačije nego što bi se ponašala da su u privatna.

Nikako ne možemo da prihvatimo da direktor (ili neko drugi) zaposli svoje dete, supružnika, rođaka, kuma... u javno preduzeće u kom je direktor. To je normalna stvar u privatnim firmama. Porodične firme su veliki deo privrede svake države koja je u većom meri tržišno uređena. Normalno je da neko razvija svoj biznis i da u taj biznis uključi i svoje dete kada poraste i pokaže određeno interesovanje. Normalno je i da dete gleda svog oca u uniformi i samo poželi da krene očevim stopama. Normalno je i da direktor neke velike kompanije zaposli svog sina kao pripravnika u toj kompaniji.

Uvek očekujemo da javno preduzeće organizuje tendere za pronalaženje svojih poslovnih partnera, a sve u cilju da se pošteno odabere najbolja ponuda. Tender se ne baš često organizuje u privatnim firmama, po nekada i one daju oglase kada žele da razmotre više opcija ili nemaju lični kontakt u okruženju u kom rade, ali se većina poslova završava ličnim kontaktom i po preporuci. Svako će pre pozvati svog prijatelja da kupi neku robu ili uslugu nego objaviti konkurs u nekim novina i izabrati najjeftiniju ponudu neke firme koju ni ne poznaje.

Često očekujemo da javna preduzeća prilikom naplate svojih proizvoda to rade pošteno, da svako plati koliko je potrošio. Naplata po potrošnji je prirodna stvar ali do granice kada ona neće povećati troškove realizacije takve naplate iznad prihoda nastalih takvom naplatom. Naplata putarine na auto-putevima može se vržiti putem vinjeta, gde svako plaća isti iznos za određeni vremenski period, ili po pređenoj kilometraži. Poštenije je da se plaća po pređenoj kilometraži, ali takva naplata zahteva naplatne rampe, a to je veliki trošak (objekti, plate zaposlenima, materijal...) pored toga prave se i gužve na naplatnim rampama. Odluku o tome da li je nešto pošteno ili nije, ne treba ni razmatrati, ove odluke treba da se donese samo na osvonu kriterijuma koji se tiču poslovnog rezultata. Ista je stvar i sa centralnim grejanjem, pošteno je da se plaća po potrošnji, a ne po kvadraturi. Međutim, to uopšte nije važno, to je čisto poslovna odluka preduzeća koje isporučuje grejanje.

Dešava se i da javna preduzeća teraju kupce svojih proizvoda da manje kupuju, dok privatna preduzeća (verovatno) to nikada ne rade. EPS skuplje prodaje struju onima koji troše više, a jeftnije onima koji troše manje, dok privatne firme imaju u svom poslovanju razne vrste podsticaja za one koji kupuju viže ( 1+1=3, popust na količinu, razne kartice za stalne kupce...)

Rešenje nikako nije promeniti svest ljudi, terati ljude da pristanu na to da javna preduzeća rade kao i privatna. Rešenje da javan preduzeća ne postoje, javna preduzeća nisu prirodno stanje.

Diploma na zid

Trenutno je u Srbiji aktuelna afera oko Stefanovicevog plagijata, ono sto se trenutno retko gde moze procitati i cuti su resenja za ovakvu situaciju.

Prvo treba smanjiti drzavnu upravu. Malu drzavnu upravu je lako kontrolisati, transparentnija je i ne postoji deficit kadrova. Ovako veliku drzavu narod ne moze kontrolisati i stranci na vlasti uvek fale strucnjaci, pa mora sama da ih pravi. 

Sledeca stvar koja mora da se uradi je liberalizacija visokog obrazovanja, ovo ne znaci da ja nisam za liberalizaciju svih nivoa obrazovanja, nego je za ovu temu bitno samo visoko obrazovanje. Liberalizacija znaci ukidanje akreditacija i licenci, ukidanje akademskih zvanja... ukidanje bilo kakve regulative u ovoj oblasti. Na taj nacin fakulteti sami odredjuju pravila upisa i studiranja, i vrstu diploma koju bi dodeljivali i njihova imena.

Sledece sto treba uraditi je ukidanje propisa koji se ticu zaposljavanja u drzavnoj upravi. To znaci da ako je neko sposoban da radi neki posao, a nema skolu, on ce moci da radi taj posao. Koga uopste briga da li neki direktor ima neku visoku skolu ili ne, vazno je da li on radi posao ili ne.

Na kraju ostaje jos samo privatizacija svih drzavnih fakulteta.

(ne)radno vreme kafica

Kako je uredjeno radno vreme kaficim u Srbiji potrebno je da vlasnici kafica unajme bar advokatsku kancelariju, u nekim slucajevima i vise njih, ba bi znali kada moraju da rade, a kada ne smeju. Ovde je jedan novinski clanak koji pokusava da nam objasni sta se sve desava na trzistu prodaje pica i hrane od 00-24h, a posebo vikendom. 

Zasto se uvode ogranicenja u radno vreme verovatno nikom nije jasno, a posebno nije jasno sta time dobijaju oni koji to rade. Argument moze biti da zele od nas da naprave odgovorno drustvo, da spavamo nocu, da se budim rano i lezemo kasno, da manje pijemo i ne jedemo nocu... Ako je to argument onda je resenje vise nego lose, time se postize bas malo, uvek je bolje da se zabrani i alkohol i kafici i ulicna hrana. Zabrana resava sve probleme ovog tipa, a poroci nestaju kao rukom odneseni. Jos ako se pretpostavi da nismo bas pametni, da ne znamo o sebi da brinemo i da ce to neka komisija da uradi bolje od nas, onda je zabrana hitno potrebna.

Kafici treba da rade koliko hoce i koliko misle da treba, da se otvaraju i zatvaraju kada gazde hoce, a ne kada neko drugi misli da treba. Jedini problem koji postiji kod kafica, diskoteka, nocnih klubova... je glasna muzika, ali to je problem koji se lako resava. Resenje je vrlo jednostavno i liberalno: sve je dozvoljeno dok ne steti nekom drugom. Svaki kafic moze da radi ako ne smeta nekom drugom, zabranjeno je pustanje muzike u kaficu koja ce da smeta komsijama. Ovde ne mislim na neko propisano vreme kada ne sme da se pusta glasna muzika, nego na ceo dan. Ne sme da se pusta glasna muzika od 00-24h, jednostavno smeta nekom i to je kraj. Na drugoj strani, ako neko ima diskoteku i pusta glasnu muziku koja ne smeta nikom, onda moze da radi celu noc i da pustu glasno koliko hoce. To je slucaj sa klubovima van grada, u podrumima, trznim centrima...

O austrijancima

U knjizi Slavise Tasica, blogera TR-a, pod nazivom "Svetska ekonomska kriza: dileme i resenja," postoji poglavlje o austrijskoj ekonomskoj skoli. U knjizi stavovi ove ekonomske skole nisu detaljno razmatrani, samo je odvojeno nekolio strana kako bi se ukazalo da pored klasicara i kenzijanaca postoji jos neko. Fantasticno napisan sazetak onoga sto su austrijanci svakog austrijanca cini ponosnim, a verujem da je one koji nisu austrijance bar malo priblizio ovoj ekonoskoj skoli ucenja. Hvala Slavisa.

Razvučene studije da izgledaju teže

Današnji fakulteti, ovde mislim na domace državne i privatne, su toliko loši da je jedini razlog za studiranje diploma koja je neophodan uslov zapošljavanja na nekom boljem radnom mestu (osim u porodičnim firmama). Trenutno imamo situaciju da se školska godina na jednom fakultetu (npr. ekonomskom) svodi na 6-10 predmeta, pri čemu se za svaki premet organizuje po nekoliko časova predavanja nedeljno, I svaki predmet se sluša samo jedan semestar. Dok na drugoj strani srednjoškolci svaki predmet, a imaju ih vise nego studenti, slušaju dva polugodista. I još, polugodište traje duže nego semestar. Svoja predavanja studenti troše pasivno, sto je i normalno, jer je tako mali broj časova nedovoljan da se čuje sve što bi mogao neki kvalitetan profesor da ispredaje i bilo bi neefikasno trošiti tako kratko vreme na rasprave. Pored predavanja sudent može, a ne mora, za najviše pola tih predmeta da napiše neki rad ili odradi neko istraživanje (tu je kriterijum ocenjivanja veoma nizak i mnogi radovi su poprilično loši), na izradu takvog rada studenti ne troše puno vremena, možda je to nekoliko dana po 3-4 sata. Literatura koja treba se nauči za ispit obično nije obima, 100-200 strana i uvek je to samo jedna knjiga, mada, neki ispiti mogu da se polože i sa učenjem samo dela literature ili samo površinim čitanje cele literature.

Sva predavanja na fakultetu za jednu školsu godinu mogu da se stave u 4 meseca. Računica je sledeća: 12 nedelja x 8 predmeta x 5 časova = 480 časova. Pretpostavimo da dnevno, sudent može da sluša bez bilo kakvog napora 6 časova predavanja, i da predavanja sluša samo radnim danima, to ispadne 80 dana predavanja, što je 4 meseca predavanja bez raspusta. Za domaće zadatke i seminarske radove je dovoljno odvojiti nešto malo vremana u toku dana posle predavanja ili neki vikend. Ispiti mogu da se uče i u toku onih nedelja kada se ide na predavanje i rade seminarski,  i da se pored toga odvoji još mesec dana za učenje nakon predavanja. Sve ukupno jednu školsku godinu možemo da stavimo u 5 meseci. Za studenta od 20 godina ovo nije puno. Bez bilo kakvih problema bi studije u trajanju od 4 godine mogle da se završe za dve godine, i da se pored toga ima i dva meseca odmora svake godine. Svako ko je studirao zna da studenti imaju puno slobodnog vremena, i svaki sudent pored obaveza na fakultetu i spremanja ispita ima vremana za posao ili neki hobi.

Nije normalon da učenici srednjih skola imaju nastavu svaki dan (od 5-7 casova) i da pored toga imaju domace radove, a da studenti, kojima je praćenje nastave manje naporno nego srednjoškolcima, imaju nastavu ređe nego srednjoškolci. Na master studijama se sitem još više urušava i postaje smešan, studenti imaju još manje predavanja nego na redovnim studijama. 

Ovaj nakardni sistem školovanja koji sada imamo je rezultat regulative, fakulteti moraju da ispune odredjene kriterijume koje propisuje ministarstvo kako bi dobili dozvolu za rad. Ono o čemu ljudi u minstarstvu misle je to kako da ne talasaju puno oko bilo koje teme, jer žele da održe postojeće stanje i budu reizabrani na nekim sledećim izborima ili ne nekoj sledećoj podeli funkcija.

To što su fakulteti lakši od srednje škole ne znači da ih ljudi i lakše završavaju. Za vreme studija studenti imaju dosta slobodnog vremena i to vreme troše na razne načine (posao, sport, kompjuteri, izlasci). Brzo hobi preuzima primat nad obavezama na fakultetu, nakon čega ionako dosadno učenje postaje mučno. Kada bi studiranje oduzimalo više vremena, predavanja bila svakodnevna, a gradivo teže, korisnije i zanimljivije, verovatno bi procenat onih koji završe fakultet u roku bio veći nego što je to danas slučaj. 

Megatrend, pa sta?

Ne shvatam preceste i vise nego dosadne komentare na racun univerziteta Megatrend. To sto je neko zavrsio neki fakultet na tom univerzitetu se mene bas ne tice mnogo, a ako me se i u nekoj situaciji i tice to je onda iskljucivo moja stvar. Ja imam neki posao, to je pretpostavka od koje cu poci u pokusaju da objasnim sta mislim, i hocu da zaposlim nekog radika za neki specifican posao. Ako nisam bas pametan, odnosno ako sam debil, ja cu traziti tom nekom da ima diplomu drzavnog fakulteta i to ce biti jedini kriterijum za zaposljavanje. Ako sam barem malo normalan, ja cu da vidim da li taj neko moze da mi zavrsi posao za koji ga zaposljam. Ni u kom slucaju ne bih stavljao diplomu na vrh liste faktora koji ce uticati na moju odluku. 

Diploma Megatrenda u odnosu na diplomu drzavnog fakulteta pravi samo razliki u tome da je sudent sa Megatrenda procitao za vreme svog studiranja oko 1500 strana literature, a da je student sa drzavnog fakulteta procitao oko 3000 strana literature. Razlika u procitanom broju strana nije dovoljan uslov bilo kakve znacajnije selekcije, ako imamo u vidu da se radi o samo nekoliko hiljada strana. Armija ljudi sa drzvnih fakulteta ne bi mogla da prodje ni osnovni test znanja iz oblasti kojom su se "bavili" na fakultetu, kao ni armija onih koji su studirali na Megatrendu. Ja sam zavrsio drzavni fakultet i ne bih se bas mogao pohvaliti nekim posebnim znanjem iz ekonomije stecenim na samom fakultetu, najvise sto sam naucio iz ekonomije je ono sto sam sam naucio posle fakulteta. Za neke ekonomiste koji su mi sada interesantni na fakultetu nisam ni cuo.

Cesto je argument da oni koji se zaposljavaju u drzvanim preduzecima i drzavnoj administraciji treba da imaju drzavni fakultet jer je drzavni fakultet tezi, kvalitetniji i pravi bolju selekciju. Taj argument bi mozda i imao smisla da se na tim radim mestima nesto konkretno i radi, i da je tih radnih mesta malo sa dobrom kontrolom. U uslovima kada je drzava na razne nacina usla u sve delove nasih zivota i kada je veliki broj zaposlenih koji manje ili vise ne rade nista, uopste nije bitno koji su fakultet zavrsili i da li su uopste zavrsili neki fakultet.

Iz kritike Megatrenda se moze steci utisak da su privatni fakulteti losa stvar, ali to nije tako. To je isto kao i kada bi smo rekli da su privatni fudbalski klubovi losi jer su Zvezda i Partizan uvek prvi i bolji od privatnih klubova. Ali Zvezda i Partizan su kvaliteta druge Engleske lige, a svi engleski klubovi su privatni (mozda gresim). Bilo bi progresno izvuci zakljucak da treba regulisati Megatrend i praviti od njega nesto sto lici na drzavni fakultet po obimu gradiva, ocenjivanju... Ono sto treba uraditi je privatizacija drzavnih fakulteta i liberalizacija visokog obrazovanja (ovde ne iznosim svoj stav o osnovnom i srednjem obrazovanju, za to ce biti prilike). U uslovima kada trziste postane slobodno, za one koji imaju da prodaju obrazovanje i za one koji hocu da kupe neko znanje, moze se ocekivati siroka lepoza ponude i potraznje. Pojavice se fakulteti koji nude teske studije sa kojih se izlazi sa puno znanja, i fakulteti sa laksim gradivom koji nude vise prostora za druge aktivnosti, kao sto su sport ili posao, u toku studija. Fakulteti bi u takvim uslovima bili dobra baza za selekciju radnika na trzistu, sto sada sigurno nije slucaj. 

Reciklaza

U Srbiji se malo reciklira, to nije rezultat toga sto nemamo svest o tome da je to vazno zbog ocuvanja okoline, nego loseg organizovanja odnosenja i upravljanja otpadom. Resenje je jednostavno, PRIVATIZACIJA. Sada imamo situaciju gde bez obzira da li imamo malo smeca u kanti ispred kuci ili puno placamo isto. Otpad se odlaze na deponijama koje onaj ko odlaze odpad (lokalno komunalno preduzece koje je u vlasnistvu opstinske uprave) ne placa zemljiste na koje odlaze.

Pretpostavimo da postoje privatna komunalna preduzeca. Tada bi se verovatno odnosenje smeca naplacivalo po kolicini, onaj ko ima 100kg smeca platio bi 200din, a onaj ko ima 500kg platio bi 700din. To bi sigurno uticalo na to da ljudi odlazu manje smeca i da traze ona komunalna privatna preduzeca koja su jeftinija. Mada, cesto cena ne bi bila odlucujuci faktor, kvalitet usluge i drugi faktori su jednako vazni.

Privatna preduzeca za odlaganje smeca bi nastojala da parcele na koje odlazu smece budu sto manje, kako bi ustedeli na kupovini ili iznajmljivanju zemljista. Sasvim je logicno da im je cilj da 10.000t otpada odloze na 1000 kvadratnih metara zemlje nego na 2000 kvadratnih metara. Pored toga, mnogo je jeftinije da otpad odlazu privremeno na to zemljiste nego trajno. Reciklaza moze u mnogome pomoci firmama za odlaganje smeca da smanje svoje troskove. 

Kada imamo sistem koji se placa po tome koliku uslugu dobijete mozemo ocekivati i stednju. Reciklaza moze biti jedan od oblika stednje. Zamislimo sada preduzece koje se bavi obradom reciklaznog materijala, neko reciklira papir, neko plastiku, neko staklo, neke elektrane mogu praviti struju od smeca, toplane mozda mogu grejati svoje korisnek otpadom.... svi oni mogu imati poslovnu saradnju sa preduzecima koja se bave odlaganjem smeca. Dogovori se otkup odredjene vrste otpada. Ako bi preduzece za odnosenje opada donosilo na privatne deponije vec sortiran odpad, otpadima bi to znacajno olaksalo posao, onda bi deponije to i platile i tako ustelo na sortiranju. To bi dalje uticalo na to da oni koji odnose smece daju popuste domacinstvima, kompanija... za sortiran otpad koji dalje mogu prodati otpadima. 

Cenovnik odnosenja smeca bi mozda izgledao ovako:

- 100kg smeca - 200din

- 100kg smeca i 15kg plastike - 200din

- 100kg smeca i 50kg plastike - 100din

Do promene bi doslo i u broju i delatnosti firmi koji ucestvuju u lancu od momenta kada pojedinac iznese svoje smece iz kuce pa do trenutka kada se ono reciklira. Imali bi smo firme koje odnonse smece od domacinstava do deponije, pa privatne deponije, pa firme koje recikliraju smece. Svi oni mogu raditi svako za sebe i svako sa svakim, a mozda bi bilo i isplativije da jedna firma radi sve ove poslove sama. Moguce je da bi u nekim fazama postojali i posrednici, na primer, oni koji otkupljuju sortiran otpad sa otpada i prodaju ga fabrikama koje recikliraju. Modela je mnog i sigurno je da bi se nacini poslovanja firmi u ovom poslu stalno menjali i prilagodjavali trzistu.

Podrska

www.dostajebilo.rs
i na facebook-u

Privatizacija vs Liberalizacija

Postoje razni modeli privatizacije, svaki od njih ima svoje mane, ali je za svaku privatizaciju potrebna politička volja i podrška javnosti (ne protivljenje javnosti). Međutim, da bi smo iz sistema društvenih/državnih preduzeća prešli na tržišnu ekonomiju ne moramo uopste imati privatizaciju. Liberlalizacija nas može odvesti do istog cilja kao i privatizacija. Liberalizujemo, u nekoj oblasti, ulazak i izlazak na tržište, otvorimo granice za proizvode u toj oblasti, smanjimo koliko je god to moguće (najboje je ukinuti) regulaciju i vlada zavrne slavinu državnom (ili državnim) preduzeću u toj oblasti. 

Uzmimo primer Er Srbije, dozvolimo svakom, ko to želi, da otvori avio kompaniju, bez obzira da li je upitanju domaće ili strano lice. Dalje dozvolimo stranim avio kompanijama da lete u Srbiju ili iz Srbije. Ukinemo suvišnu regulaciju pri otvaranju nove avio kopanije. Ne davati Er Srbiji novac iz budžeta da pokrije minuse u poslovanju. Posle nekog vremena u avio sabraćaju bi smo imali konkurenciju sa kojom Er Srbija ne bi mogla da se takmiči, usledio bi stečaj, radnici bi i sami napuštali kompaniju koja propada (ne bi država morala da isplaćuje otpremnine). 

Cene rastu a inflacija mala

Neverovatan tekst na portalu RTS-a o tome kako će na jesen sve da poskupi. U tekstu nigde ne stoji ko je izvor te prognoze, jel to neki ekonomski stučnjak ili neki vladin službenik ili neka agencija koja se bavi nečim što ima veze sa predviđanjem cena... U tekstu nigdi ni ne piše na osnovu kojih kriterijuma je autor došao do tog zaključka. 

Prema najavama, već u oktobru mesne prerađevine pojedinih proizvođača poskupeće i do 13 odsto, deo kozmetike do devet, a supe i začini između pet i 10 odsto. Cene veće od tri do pet odsto imaće i neki slatkiši i grickalice, a očekuje se i da oko dva odsto poskupi mleko i mlečni proizvodi.

Neki ekonomisti procenjuju da će inflacija u preostalom delu godine iznositi svega jedan i po do dva odsto.

Ako cene nekih proizvoda porastu za 10%, a inflacija pri temo bude samo 2% onda to znači da su mnoge cene ostale nepromenjene ili da su neki proizvodi pojeftinili. Navodno će poskupeti: struja, gas, komunalije, meso, kozmetika, supe, začini, slatkiši, grickalice, mleko i mlečni proizvodi. Kako ovo čini veliku većinu naše potrošnje, a da bi inflacija bila samo 2%, za očekivati je da će sve ostalo (malo je toga ostalo) pojeftiniti, i to što pojeftini mora mnogo da pojeftini.

Ono što je ovde bitno je to da ovaj loš tekst drugi portali slepo prenose (Telegraf.rs i HeppyTV)

BDP

Hteo bih da ukažem na nekoliko stvari o BDP, ovo se odnosi i na druge podatke koje racunuju zovod za statistiku i druge drzavne istitucije (npr. centralne banke).

Prvo, i najvažnije, za podacima o BDP, BNP, ND... ne postoji tražnja koja bi mogla da pokrije troškove njihovog računanja. Ovi podaci su potrebni malom broju ljudi od kojih većina nije spremna da izdvoji sredstva i plati te podatke. Podaci o BDP su potrebni pojedinim državnim institucija i naučnim radnicima, ali ih oni koriste uglavnom zato što su ti podaci besplatni, kada bi morali da plate te podatke oni bi se svojim poslom bavili na drugaciji nacin i njihove odluke i zakljuci bi bili isti, životi običnih ljudi, pa i njih samih, bi bili isti.

Da bi ste se uspešno bavili nekim poslom ili da bi ste uspesno vodili neku firmu, bez obzira na njen obim, vama podak o BDP nije potreban. Odluke koje donosite u biznisu determinisane su okruzenjem u kom poslujete: kupcima, dobavljacima, kreditorima, konkurentima...  za poslovne odluke nije važno da li je BDP porastao ili se smanjio i u kom procentu.

Drugo, torijski je mnogo teško definisati način računanja BDP. Postupak je toliko komplikovan da se može napraviti posebna naučna disciplnia o tome šta treba uzimati od podataka za računje BDP, na koji nacin te prodatke prikupiti, koje metode i tehnike koristiti... Mnogo je nedoumice i mnogo je suprotstavljenih stavova.

Treće, izračunavanje BDP, i u uslovima dobre teorijske baze, je komplikovan i obiman posao. Prikupiti podatke o tome šta je proizvedeno u nekom vremenskom periodu je posao koji nema kraja, uvek se mogu prikupljati novi podaci i nikada državane institucije nemaju sve podatke o tome. Mnogo je procene i korisćenja ranijih podataka kako bi se došlo do prihvatljivih rezulatat o veličini i kretanju BDP.

Cetvrto, racunje BDP vrši državna istitucija (npr. zavod za statistiku) a jasno je da državna preduzaća svoj posao rade loše. Nema razloga pretpostaviti da zavod za statistiku (ili Monstat, Eurostat...) radi dobro svoj posao ako znamo da su državne škole i bolnice loše, državna preduzeća prave gubitke, državni sudovi ne stite prava pojedinaca... Sigurno je da računanje BDP nije dobro ni sa jedog aspekta ako se ono vrši pod nadzorom države i ako se finansira iz državnog budžeta, namestanje podataka i loše odradjen poso su zagarantovani.

Statistika je nepohodna za biznis, ali tu je njen krajnji domet. Statistika u biznisu je toliko široko polje i posao koji se svakog dana širi razvojem novih softvera i potrebama firmi koji se bore u uslovima pritiska konkurencije. Ne treba da postoji strah da će ljudi koji se bave statistikom ostati bez posla ako ne rade u nekoj državnoj instituciji koja se bavi prikupljanjem nepotrebnih podataka. Umesto što se prikupljaju podaci o tome koliko je televizora i čardaka po selima pametnije je pustiti ljude da na slobodnom tržistu ponude svoje veštine prikupljanja i obrade podataka.

Kritika bez resenja

Kolumna u Vijestima koja popularno napada neoliberalizam i mnogo toga što jeste i što nije libaralno. Valjda je popularno napadati liberalnu ekonomiju i sve što je loše trpati pod ime liberalna. Osvrnuću se samo na nekoliko stvari.

Međutim, što će biti sa našom zemljom kad naši kreatori rasprodaju sve, a ne otvore nijednu fabriku, to niko ne zna.

Ovde imamo problem sa političarima koji su korumpirani... ali opet autor želi da političari vode neke nove državne/društvene fabrike. Ja ne volim poličare i mislim da su njihovi interesi drugačiji od onoga što bi smo mi voleli da oni zapravo jesu, ali upravo zbog toga neću nova javna preduzeća, upravo zbog toga hoću do se oni pitaju što manje i upravo zbog toga hoću da sto više rasprodaju.

Prije četvrt vijeka imao je sve, socijalnu zaštitu, besplatno zdravstvo i školstvo, siguran posao i jak sindikat koji je štitio njegova prava. 

Pre četvrt veka radnik je ima loše zdravstvo i školostvo kao što ga i sada ima, i nikako nije bilo besplatno, sve je to morao neko da plati. Sve je to radnik plaćao kao i što sada plaća, samo je sve to lepo zapakovano u parolu "besplatno" i ne ostavlja se onom ko plaća da bira doktora i profesora, nego besplatno dobija šta mu zapadne. Nikako sistem besplatnog ne može biti bolji od privatnog, jer kada postoji privatno garantovana je samo jedna stvar, ali dovoljna, IZBOR. Besplatno školostvo je toliko loše da je bolje na youtube pogledati predavanje nekog stranog profesora nego ići na predavanje i uživo slušati nekog profesora sa kojim nećete moći da razmenite ni dve rečenice, koji vam neće ni seminarski (ili šta već) pročitati ili kod koga ćete ispit polagati pismeno.

Što se tiče sindikata tu nikada nije ni postojao neki problem, pa tako ni sada ne postoji problem, radnici potpuno slobono mogu da se udružuju u šta hoće. Ako neko ima interes da se udružuje neka se udružuje i neka se bori za svoja prava na način na koji misli da treba da se bori. Zašto očekivati da neki političar organizuje radnike u sindikat, pa nisu ti radinici nesposobni da to sami urade. Ono što je bitno kod radnika je to da nisu svi isti, nemaju svi isti posao, nemaju svi isti odnos sa svojim poslodavcem... Nije realno da ja koji sam zadovoljan svojim poslom protestujem na ulici zato što su neki radnici u nekoj drugoj firmi, koje ni ne poznajem, nezadovoljni svojim položajem. Ako je neko nezadovoljan svojim statusom neka razgovara sa poslodavcem o tome, ako se ne nadje rešenje sa gazdom neka pređe na drugi posao, ili neka shvati da vredi onoliko kolio dobija. Tamo i gde postoje sindikati uglavno postoje zato što sindikalne vođe imaju korist od toga. 

sa ogromnom ratom za kredit u nekoj stranoj banci

Često su kritičari liberalizma veliki nacionalisti koji to nikada neće priznati i koji vrlo često kritikuju nacionilizam, jer je i to moderno kritikovati. Ono što je zajedničko stranim i domaćim banka je to da ja nisam vlasnik ni domaće ne strane, i kod stranih i kod domaćih banaka profit ili gubitak ne utiče na moj život ni najmanje. Iz tog razloga ne vidim problem ako je neka banka strana. 

A ogromna rata je izbor onog ko je kredit uzimao, niko nije nateran da uzme kredit.    

Ono što bih ovde istako je da na kraju, gde obično treba da bude, nema rešenja. Nikako da se pročita šta kritičari liberalizma (onog što oni nazivaju liberalizam) nude kao rešenje. Neće da preduzeća vode političari, neće da rade kod privatnika i da se sami dogovaraju o plati, neće ni da se sa gomilom istomišljenika dohvate za lopate i mašine i sami naprave preduzeće pa samoupravljaju njime. Verovatno je najjednostavnije kritikovati samo da bi imalo o čemu da se piše i priča.

Protiv poreza i liberalizma

Moram da odreagujem na kolumnu Dejana Tadića, punu konfuznih, suprotstavljenih izjava bez pravih argumenata.

Prihodovana strana, ali i izlazak iz nestabilnosti i krize, izostaje zbog nepostojanja politike razvoja, delimičmo i zbog ograničavanja namenske potrošnje i tražnje odnosno restriktivne monetarne i fiskalne politike, koju država primenjuje po predlogu MMF i ostalih finansijskih svetskih centara moći.

Slažem se da je državna potrošnja velika i da se troši neracionalno, ali to što se troši neracionalno nije neki naručit problem, problem je samo to što je potrošnja velika. Da li će država trošiti na “razvojne projekte”, namensku potrošnju i tražnju neće dati drugačije rezlultate nego kada se novac iz budžeta razbacuje. Ustvarim, moguće da je bolje da se novac razbacuje nego da se troši na nemensku potrošnju...

Pretpostavimo da država naplati ove godine 1.000.000e poreza, zatim za tih 1.000.000e otvori besplatan vrtić u nekom selu. Prilikom uzimanja tih 1.000.000e država je sigurno napravila stetu onima kojima je uzela taj novac, poreskim obveznicima, pa je napravila štetu i onima na koje bi bilo potrošeno tih 1.000.000e porestih obveznika, šteta je možda nasta jer su zbog plaćanja tog poreza neke firme zatvorene i neki radnici zbog toga izgubili posao... Na tržištu vrtića je nastala štete jer je zbog novog besplatnog vrtića zatvorene neki privatni, ili su neki dadilje izgubile posao. Teško je privatno sektoru da se bori sa državnim vrtićima kada državne plaćaju svi građani, a direktini korisnici plaćaju ili vrlo malo ili ništa. Vremenom takav državni vrtić počne da troši puno, a usluga postaje loša. Troškovi po detetu u državnom vrtiću postanu značajno veći nego u privatnom za isti nivo usluge. Naplatom poreza za jednu “korisnu stvar,” kao što je vrtić, napravi se šteta na dva fronta, i pri ubiranju poreza i pri potrošnji gušenjem konkurencije i privatne inicijative.

Pretpostavimo da država tih 1.000.000e ne troži na vrtić nego da te pare zakopava ili zapali. Svakoko ćemo imati poremećaje na tržištima na kojim učestvuju poreski obeveznici, to je isto kao i u prvom slučaju. Ali nećemo imati tržišne distorzije na tržištu vrtića, na onom tržištu na kom bi država trošila taj novac. Vrtići bi i dalje bili privatni i kvalitetni, i što je najvažnije, bilo bi ih dovoljno.

Dejan kritikuje i restriktivnu monetarnu politku. Kada se nema i kada fali novca prirodno je i normalno da se čovek malo stisne i uzdržava od nepotrebne potrošnje. Samo od ekonomista može da se čuje sumanuta ideju da kada je kriza i kada se nema treba voditi ekspanzivnu monetarnu politiku, trošiti sve i odmah. Za svakog pojedinca je bolje, kada mu se smanje primanja, da smanji svoju potrošnju, a ne da pozajmljuje novac ili prodaje svoju dedovinu. Tako je i sa državom, ako se nema treba smanjiti potrošnju, nikako ne može biti bolje za državu da počne da pozajmljuje kako bi se povećala potrošnja.

U tekstu se spominje i inflaciju tražnje koja se pretvara u inflaciju troškova. Uzrok inflacije može biti samo povećana količina novca na tržištu, to je verovatno inflacija tražnje (ako nije dovoljno samo reč inflacija). Inflacija troškova ne postoji, taj mehanizam ne deluje, on je privid. Ako cena benzina sa 1e poraste na 2e onda ce sve cena u kojima je benzin input porasti i tako će nastati inflacija troškova. Ali u ovoj kratkovidoj logici se ne vidi ko će da kupi sve te poskupele proizvode. Ako neki pojedinac svaki mesec ima platu 200e, a 50e mesečno od te plate mora da plati benzin, njemu će za hranu ostati 150e. Posle poskupljenja benzina, trošiće 100e mesečno na benzin, pa će mu ostajati samo 100e za hranu. Sada će na tržištu hrane doći do smanjenje tražnje i prodavci hrane će morati da smanje svoje cene kako bi prodali svoje proizvode. Inflacija je prosečan rast cena, koji je teško izračunati (a i nema potrebe računti inflaciju uopšte), a ne može inflacija biti rast pojedinih cena zanemarivši smanjenje drugih.

Međutim, ovde treba napomenuti, iako se od mnogih zemalja u razvoju to traži, da danas čistog neoliberalnog kapitalizma nigde u svetu nema (prisutni su brojni primeri državnog intervencionizma).

To što čistog neoliberalnog kapitalizma nema nigde u svetu baš ništa ne znači, to je isto kao kada se kaže da danas nije padala kiša. Obična konstatacija koja nam baš ništa ne goviri i nikako se ne može koristiti kao argument za ili protiv liberalizma. A sigurno je da Crna Gora nije neoliberalna država ili da je bilo na koji način povezana sa bilo kojim oblikom liberalizma. Sve dok postoje brojna javna preduzeća, carine, porezi, subvencije, socijalna davanja, javna dobra, ne poštovanje prava svojine... ne mogu se kao argument protiv liberalne ekonomije uzimati rezultati Crne Gore. Možda se pojedini ministri svrstavaju u liberale, ili su bilo to pre svojih funkcija, ali oni ne sprovode libarlnu politiku, nedavno povećanje PDV-a i uvodjene PDV-a za kladionice to i dokazuje.

Država je sva preduzeća trebalo, putem kredita, da proda radnicima koji bi taj kapital uložili u svoje razvojne fondove, kao svoj akcionarski kapital, što bi otvorilo proces revitalizacije i domaćih poslovnih banaka.

Koji model privatizacije će se primeniti nije bitno, ako se privatizuje sve i poštuju se prava svojine nakon toga, tržište će samo prusmeriti sredstav iz oblasti  gde su beskorisna i neefikasna u one oblasti gde se može ostvartiti najveća zarada.

Žalosno je što se niko danas u ime građana ne bori za smanjenje svih poreskih nameta, naročito nameta na primanja, pravo na dostojanstven život i njihova veća socijalna prava.

Veća socijalna prava nameću veće poreze, ili hoćemo veću socijalu uz veće poreze ili hoćemo manje poreze uz manju socijalnu pravdu (šta god da to znači). Autor se bori za manje poreze, a i liberali se  zalažu za manje poreze, a autro ne voli liberale. Teško je ovo shvatiti, i može se objasniti samo neznanjem.

Vujošević ponovo napada

Sećam se pre nekolio godina utakmice Vojvodina - Partizan, Vujošević izađe na teren pred utakmicu, a ceo Novi Sad mu aplaudira, svi su ga poštovali. Sada Vujošević ima još jednu ulugu, bori se za pravdu (bar on misli da je pravedno to za šta se bori) na sve načine. Verovatno nema više poštovanje među publikom koje je ranije ima, ali to nije ni bitno, on je veliki čovek i sigurno je da neće ići linijom manjeg otpora. On psuje, pljuje i proziva, ne zato da bi se svideo nekom, nego zato što se bori za svoje ciljeve. Ne slažem se sa Vujoševićem, u ovoj borbi za novac, ali ga poštujem, poštujem njegovu borbu.

Ne vidim razlog zašto bih ja, koji ne pratim košarku, plaćao klubove i ligu, koga košarka zanima neka je plaća, a ko hoće da živi od košarke neka se bori za publiku. Doveli smo sebe u situaciju da država plaća klubove i da uvek nađemo "razumno" objašnjenje za to. Kada se klub osnuje treba ga plaćati dok ne ojača, to plaćanje nikada ne prestaje. Kada klub ojača, kao što je Partizan jak zadnjih godina, treba ga plaćati zato što nas predstavlja u svetu, zato što je zaslužio... Kada klub propada treba ga plaćati da se ne ugasi, dok se ne izvuče. Za sve postoji opravdanje, sve je privremeno i nikada ne prestaje. 

Ako neki klub nije sposoban sam da se finansira to jedino znači da ne treba da postoji. Nije ova država obavezna, a cena je velika, da ima klub u top 16 uerolige. Ne postoji značajna korist od toga. Ništa ne bi falilo Partizanu da umesto Pionira iznajmi ili kupi neku manju halu, jeftinu, na periferiji grada, da dovede neke jeftinije, sigorno lošije, igrače, da skupi sponzore bilo kakve, da prodaje svoju jeftinu opeme i navijačke rekvizite, da igra neku ligu koja će da plaća za prenose ili da daje neke novčane nagrade najboljim klubovima u svojoj ligi. Bio bi to lokalni klub, a o evropi neka se razmišlja kada se to zašluži radom, kada počne da se pravi profit ili kada se nađe sponzor voljan da sve to finansijski isprati. Sigurno je da ima ljudi koji vole košarku, koji vole svoj lokalni klub i koji su spremini dati novac, a ne očekuju nekakvu protivuslugu, osim malo poštovanja i zahvlatnosti. 

Ne postoji na Partizanovom sajtu broj tekućeg računa na koji bih ja kao ljubitelj ovog kluba, spreman da pomognem, mogao da uplatim neki iznos. Postoji nekoliko kukanja čelnika ovog kluba, kako bi od države, tj. svih nas, izvukli neki novac. Nije sramota tražiti od onih koje te vole da ti pomognu, sramota je otimati od svih nas, a Vujošević to upravo radi.

Početak

Danas je normalno da ekonomista ima blog, to je verovatno jedini način da se izrazi stav, pa ću zato i ja početi da pišem blog. Ne znam koliko ću često pisti i šta ću pisati, ali sigurno je da će ovo biti bog stava, iznosiću svoje stavove o temama o kojim budem pisao. Sigurno je i to da ću promovistai slobodno tržište na svakom mestu.