Šta uopšte znači akreditovani program? Otprilike stvar izgleda ovako. Neka državna komisija propiše kako bi neki program (fakultet) trebalo da izgleda, ako su uslovi ispunjeni i plaćena taksa dobije se akreditacija. Teško je poverovati u to da će komisija koja prima ili ne prima platu bez obzira kako radi svoj posao i koja ima monopol na tržištu licenci dobro raditi svoj posao. Nijedna državna institucija se ne može pohvaliti kvalitetom svog posla, pa tako ni komisija za akreditaciju. Komisija će voditi računa o tome da uvek bude potrebna, da bude telo bez kog se ne može i na taj način će članovi komisije zaštiti svoj lični interes, a ne interes poreskih obveznika. Razlog zašto fakulteti uopšte plaćaju i hoće da dobiju akreditacije su da diplomci mogu da se zaposle u državnoj upravi i javnim preduzećima i upravo ovakvi tekstovi koji plaše čitaoce i teraju mušterije.
Ono što sigurno znate prilikom upisa na neki akreditovani program je to da nećete videti ništa novo u načinu organizovanja nastave i odabira literature. Sve se svede na nekoliko predavanja, možda neke vežbe (ako profesora mrzi da dođe na predavanja), jednu knjigu koju treba naučiti i ispit na kraju svega toga. Za neakreditovane programe se morate raspitati šta se i na koji način uči.
U tekstu su problem i iznajmljeni lokali koji mogu da prime nekoliko desetina studenata. Uvek je bolje ići na nastavu sa malo studenata, nego sa 450 studenata slušati predavanje iz mikroekonomije u amfiteatru koji prima 200-250 studenata. Sramota me je i da kažem da sam svoje prvo predavanje slušao sedeći na stepenicama jer na stolicama nije bilo mesta, predavnje je bilo dosadno i ništa, kao i na mnogim drugim, nisam naučio.
Postoji i neka inspekcija koja se švrćka po Srbiji i kažnjava one koji uče decu, valjda smatraju da je problem ako se neki predmet ne uči iz plave nego iz braon knjige. Pitanje je dana kada će početi da hapse roditelje po parkovima jer uče decu da hodaju i voze trotinet, a za to nemaju licencu.
Jasno je da ceo ovaj tekst služi da se sistem u koji su uključeni ministarstvo prosvete, razne zavisen i nezavisne komisije, državni univerziteti i oni privatni koji plaćaju za akreditacije održe u stanju u kom se nalaze, a pojedinci ostanu na pozicijama.
Navešću neke poslove koje sam radio do sada, a za koje nisam imao nikakvu licencu, niti je onaj koji me je učio to da radim imao akreditaciju. Nekoliko momaka koji su jedva imali i srednju školu završenu su me naučili da budem tonac na radiju. Posle toga me banka naučila da radim u platnom prometu, verujem da nisu imali licencu za to. Oni koji su me učili da budem trener su možda i imali licence za to, to ne znam, ja sam većinu svog trenerskog znanja stekao na youtube.com, tamo nije pisalo da li imaju akreditaciju. Posao krupijea me naučio čovek koji sigurno nema licencu ali ima preko 20 godina iskustava. Žena koja me je naučila da radim u Amadeusu nema nikakav sertifikat da zna da radi taj posao (to inače postoji), a radi ga odlično. Iz ekonomije imam diplomu državnog fakulteta koji ima akreditaciju (to nisam proveravao prilikom upisa) ali sve što sam naučio iz ekonomije naučio sam čitajući literaturu koja nije u nastavnom programu fakulteta, na youtube i na raznim portalima i blogovima.
No comments:
Post a Comment