Već neko vreme u Titelu postoje problemi oko izbora direktora u osnovnoj školi. U izboru direktora učestvuju predstavnici: škole (3 člana), roditelja (3 člana) i lokalne samouprave (3 člana), a završnu reč daje Pokrajnski sekretarijat za obrazovanje. Sistem na prvi pogled ne bi trebao da stvara probleme jer je u pitanju obična demokratija. Međutim, šta se desi kada se predstavnici škole pobune protiv izbora jednog od kandidata, a u manjini su. Da li u takvoj ili sličnoj situaciji moramo da poštujemo demokratiju i dozvolimo nekom da bude postavljen za direktora, koga zaposleni ili roditelji ili lokalna samouprava ne žele. Lako je prihvatiti ovakav način izbora kada imate dva ili više dobra kandidata, pa je stvar u tome da li više volimo ili poštujemo jednog ili drugog kandidata.
Trenuto se škola u Titelu nalazi u nezgodnoj situaciji, naćiće se već neko rešenje, postaviće se direktor koga zaposleni ne žele ili će lokalna samouprava naći drugog pogodnog kandidata... ali to rešenje će samo privremeno sakriti mane sistema. Sistem obrazovanja koji stvara probleme će ostati isti i stalno će se pojavljivati ovakve i slične situacije koje će dodatno urušavati i onako loše obrazovanje.
Deca idu u školu da bi se obrazovala i pripremila za samostalan život kada za to dođe vreme. Roditelji moraju imati odlučujuću ulogu u odabiru obrazovanja svoje dece jer oni su najzainteresovaniji za to. Stoga, odabir obrazovanja se ne sme prepustiti demokratiji i vlastima. Sistem državnog obrazovanja koji sada imamo roditeljima ne daje mogućnost izbora, jer roditelji ne mogu da biraju: gradivo, profesore, jezik, predmete... Postoji pokušaj da se roditelji više uključe kroz Savete roditelja, ali ni to rešenje nije dobro, ne zato što su odluke Saveta roditelja ograničene, nego zato što odluke donose predstavnici roditelja koji zastupaju većinski stav roditelja, dok manjina ostaje zapostavljena.
Pokušaču da predstavim sistem vaučera koji bi u budućnosti naše društvo moglo prihvatiti i koji bi mogao rešiti veliku većinu problema koje sada imamo.
Pretpostavimo da je školavanje besplatono, odnosno da ga finansira država. Po sistemu vaučera svaki đak bi na početku godine dobio vaučer u vrednosti od npr. 1.500,00 eura. Postojale bi državne i privatne škole. Svaki učenik bi na početku školske godine mogao da bira u koju će skolu da ide. Vaučer koji dobije od države bi pokrivao njegovo školovanje. Na ovaj način škole bi se borile da pridobiju što više učenika, odnosu da imju optimalan broj đaka za organizovanje svoje nastave.
Sistem vaučera bi stvorio konkurenciju među školama, ta konkurencija bi terala škole da se posvete deci, da uče decu ono što im treba, da se prilagođavaju potrebama dece i vremenu u kom živimo. One škole koje bi radile loše imale bi svake godine manji broj polaznika, dok bi one koje bi radile bolje imale više polaznika. Pojedine škole, u takvom sistemu bi se zatvarale, dok bi se neke nove otvarale i nudile drugačije nastavne programe. Konkurencija ne poznaje stranačku pripadnost, ona poznaje samo zelje učenika, tj. roditelja.
U ovakvom sistemu Titel bi mogao da ima, recimo tri osnovne škole. Jedna bi možda imala jednog vlasnika, druga bi npr. bila u vlasništvu grupe nastavnika koji bi udružili svoj kapital, dok bi treća škola bila npr. državna. Svaka od ove tri škole bi se trudila da deci ponudi bolje nastavnike, bolji program, više nastavnih i vannastavnih aktivnosti, a sve u cilju pridobijanja većeg broja polaznika.
Velika je prednost kada roditelj može da odlučuje o obrazovanju svog deteta u odnosu na sitem u kojem dete mora da šalje u školu gde direktor nije u dobrim odnosima sa zaposlenima, gde se štrajkuje, gde se zapošljava po partijskoj pripadnosti, gde nastavnik ne može biti promenjen jer je zaposlen za stalno...
Sistem vaučera je najbolji sistem obrazovanja, od svih sistema koje je moguće napraviti uz podršku javnosti.
No comments:
Post a Comment