Neprirodna očekivanja

Često se dešava da od javnih preduzeća očekujemo da se ponašaju neprirodno, odnosno, drugačije nego što bi se ponašala da su u privatna.

Nikako ne možemo da prihvatimo da direktor (ili neko drugi) zaposli svoje dete, supružnika, rođaka, kuma... u javno preduzeće u kom je direktor. To je normalna stvar u privatnim firmama. Porodične firme su veliki deo privrede svake države koja je u većom meri tržišno uređena. Normalno je da neko razvija svoj biznis i da u taj biznis uključi i svoje dete kada poraste i pokaže određeno interesovanje. Normalno je i da dete gleda svog oca u uniformi i samo poželi da krene očevim stopama. Normalno je i da direktor neke velike kompanije zaposli svog sina kao pripravnika u toj kompaniji.

Uvek očekujemo da javno preduzeće organizuje tendere za pronalaženje svojih poslovnih partnera, a sve u cilju da se pošteno odabere najbolja ponuda. Tender se ne baš često organizuje u privatnim firmama, po nekada i one daju oglase kada žele da razmotre više opcija ili nemaju lični kontakt u okruženju u kom rade, ali se većina poslova završava ličnim kontaktom i po preporuci. Svako će pre pozvati svog prijatelja da kupi neku robu ili uslugu nego objaviti konkurs u nekim novina i izabrati najjeftiniju ponudu neke firme koju ni ne poznaje.

Često očekujemo da javna preduzeća prilikom naplate svojih proizvoda to rade pošteno, da svako plati koliko je potrošio. Naplata po potrošnji je prirodna stvar ali do granice kada ona neće povećati troškove realizacije takve naplate iznad prihoda nastalih takvom naplatom. Naplata putarine na auto-putevima može se vržiti putem vinjeta, gde svako plaća isti iznos za određeni vremenski period, ili po pređenoj kilometraži. Poštenije je da se plaća po pređenoj kilometraži, ali takva naplata zahteva naplatne rampe, a to je veliki trošak (objekti, plate zaposlenima, materijal...) pored toga prave se i gužve na naplatnim rampama. Odluku o tome da li je nešto pošteno ili nije, ne treba ni razmatrati, ove odluke treba da se donese samo na osvonu kriterijuma koji se tiču poslovnog rezultata. Ista je stvar i sa centralnim grejanjem, pošteno je da se plaća po potrošnji, a ne po kvadraturi. Međutim, to uopšte nije važno, to je čisto poslovna odluka preduzeća koje isporučuje grejanje.

Dešava se i da javna preduzeća teraju kupce svojih proizvoda da manje kupuju, dok privatna preduzeća (verovatno) to nikada ne rade. EPS skuplje prodaje struju onima koji troše više, a jeftnije onima koji troše manje, dok privatne firme imaju u svom poslovanju razne vrste podsticaja za one koji kupuju viže ( 1+1=3, popust na količinu, razne kartice za stalne kupce...)

Rešenje nikako nije promeniti svest ljudi, terati ljude da pristanu na to da javna preduzeća rade kao i privatna. Rešenje da javan preduzeća ne postoje, javna preduzeća nisu prirodno stanje.