Protiv poreza i liberalizma

Moram da odreagujem na kolumnu Dejana Tadića, punu konfuznih, suprotstavljenih izjava bez pravih argumenata.

Prihodovana strana, ali i izlazak iz nestabilnosti i krize, izostaje zbog nepostojanja politike razvoja, delimičmo i zbog ograničavanja namenske potrošnje i tražnje odnosno restriktivne monetarne i fiskalne politike, koju država primenjuje po predlogu MMF i ostalih finansijskih svetskih centara moći.

Slažem se da je državna potrošnja velika i da se troši neracionalno, ali to što se troši neracionalno nije neki naručit problem, problem je samo to što je potrošnja velika. Da li će država trošiti na “razvojne projekte”, namensku potrošnju i tražnju neće dati drugačije rezlultate nego kada se novac iz budžeta razbacuje. Ustvarim, moguće da je bolje da se novac razbacuje nego da se troši na nemensku potrošnju...

Pretpostavimo da država naplati ove godine 1.000.000e poreza, zatim za tih 1.000.000e otvori besplatan vrtić u nekom selu. Prilikom uzimanja tih 1.000.000e država je sigurno napravila stetu onima kojima je uzela taj novac, poreskim obveznicima, pa je napravila štetu i onima na koje bi bilo potrošeno tih 1.000.000e porestih obveznika, šteta je možda nasta jer su zbog plaćanja tog poreza neke firme zatvorene i neki radnici zbog toga izgubili posao... Na tržištu vrtića je nastala štete jer je zbog novog besplatnog vrtića zatvorene neki privatni, ili su neki dadilje izgubile posao. Teško je privatno sektoru da se bori sa državnim vrtićima kada državne plaćaju svi građani, a direktini korisnici plaćaju ili vrlo malo ili ništa. Vremenom takav državni vrtić počne da troši puno, a usluga postaje loša. Troškovi po detetu u državnom vrtiću postanu značajno veći nego u privatnom za isti nivo usluge. Naplatom poreza za jednu “korisnu stvar,” kao što je vrtić, napravi se šteta na dva fronta, i pri ubiranju poreza i pri potrošnji gušenjem konkurencije i privatne inicijative.

Pretpostavimo da država tih 1.000.000e ne troži na vrtić nego da te pare zakopava ili zapali. Svakoko ćemo imati poremećaje na tržištima na kojim učestvuju poreski obeveznici, to je isto kao i u prvom slučaju. Ali nećemo imati tržišne distorzije na tržištu vrtića, na onom tržištu na kom bi država trošila taj novac. Vrtići bi i dalje bili privatni i kvalitetni, i što je najvažnije, bilo bi ih dovoljno.

Dejan kritikuje i restriktivnu monetarnu politku. Kada se nema i kada fali novca prirodno je i normalno da se čovek malo stisne i uzdržava od nepotrebne potrošnje. Samo od ekonomista može da se čuje sumanuta ideju da kada je kriza i kada se nema treba voditi ekspanzivnu monetarnu politiku, trošiti sve i odmah. Za svakog pojedinca je bolje, kada mu se smanje primanja, da smanji svoju potrošnju, a ne da pozajmljuje novac ili prodaje svoju dedovinu. Tako je i sa državom, ako se nema treba smanjiti potrošnju, nikako ne može biti bolje za državu da počne da pozajmljuje kako bi se povećala potrošnja.

U tekstu se spominje i inflaciju tražnje koja se pretvara u inflaciju troškova. Uzrok inflacije može biti samo povećana količina novca na tržištu, to je verovatno inflacija tražnje (ako nije dovoljno samo reč inflacija). Inflacija troškova ne postoji, taj mehanizam ne deluje, on je privid. Ako cena benzina sa 1e poraste na 2e onda ce sve cena u kojima je benzin input porasti i tako će nastati inflacija troškova. Ali u ovoj kratkovidoj logici se ne vidi ko će da kupi sve te poskupele proizvode. Ako neki pojedinac svaki mesec ima platu 200e, a 50e mesečno od te plate mora da plati benzin, njemu će za hranu ostati 150e. Posle poskupljenja benzina, trošiće 100e mesečno na benzin, pa će mu ostajati samo 100e za hranu. Sada će na tržištu hrane doći do smanjenje tražnje i prodavci hrane će morati da smanje svoje cene kako bi prodali svoje proizvode. Inflacija je prosečan rast cena, koji je teško izračunati (a i nema potrebe računti inflaciju uopšte), a ne može inflacija biti rast pojedinih cena zanemarivši smanjenje drugih.

Međutim, ovde treba napomenuti, iako se od mnogih zemalja u razvoju to traži, da danas čistog neoliberalnog kapitalizma nigde u svetu nema (prisutni su brojni primeri državnog intervencionizma).

To što čistog neoliberalnog kapitalizma nema nigde u svetu baš ništa ne znači, to je isto kao kada se kaže da danas nije padala kiša. Obična konstatacija koja nam baš ništa ne goviri i nikako se ne može koristiti kao argument za ili protiv liberalizma. A sigurno je da Crna Gora nije neoliberalna država ili da je bilo na koji način povezana sa bilo kojim oblikom liberalizma. Sve dok postoje brojna javna preduzeća, carine, porezi, subvencije, socijalna davanja, javna dobra, ne poštovanje prava svojine... ne mogu se kao argument protiv liberalne ekonomije uzimati rezultati Crne Gore. Možda se pojedini ministri svrstavaju u liberale, ili su bilo to pre svojih funkcija, ali oni ne sprovode libarlnu politiku, nedavno povećanje PDV-a i uvodjene PDV-a za kladionice to i dokazuje.

Država je sva preduzeća trebalo, putem kredita, da proda radnicima koji bi taj kapital uložili u svoje razvojne fondove, kao svoj akcionarski kapital, što bi otvorilo proces revitalizacije i domaćih poslovnih banaka.

Koji model privatizacije će se primeniti nije bitno, ako se privatizuje sve i poštuju se prava svojine nakon toga, tržište će samo prusmeriti sredstav iz oblasti  gde su beskorisna i neefikasna u one oblasti gde se može ostvartiti najveća zarada.

Žalosno je što se niko danas u ime građana ne bori za smanjenje svih poreskih nameta, naročito nameta na primanja, pravo na dostojanstven život i njihova veća socijalna prava.

Veća socijalna prava nameću veće poreze, ili hoćemo veću socijalu uz veće poreze ili hoćemo manje poreze uz manju socijalnu pravdu (šta god da to znači). Autor se bori za manje poreze, a i liberali se  zalažu za manje poreze, a autro ne voli liberale. Teško je ovo shvatiti, i može se objasniti samo neznanjem.