(ne)radno vreme kafica

Kako je uredjeno radno vreme kaficim u Srbiji potrebno je da vlasnici kafica unajme bar advokatsku kancelariju, u nekim slucajevima i vise njih, ba bi znali kada moraju da rade, a kada ne smeju. Ovde je jedan novinski clanak koji pokusava da nam objasni sta se sve desava na trzistu prodaje pica i hrane od 00-24h, a posebo vikendom. 

Zasto se uvode ogranicenja u radno vreme verovatno nikom nije jasno, a posebno nije jasno sta time dobijaju oni koji to rade. Argument moze biti da zele od nas da naprave odgovorno drustvo, da spavamo nocu, da se budim rano i lezemo kasno, da manje pijemo i ne jedemo nocu... Ako je to argument onda je resenje vise nego lose, time se postize bas malo, uvek je bolje da se zabrani i alkohol i kafici i ulicna hrana. Zabrana resava sve probleme ovog tipa, a poroci nestaju kao rukom odneseni. Jos ako se pretpostavi da nismo bas pametni, da ne znamo o sebi da brinemo i da ce to neka komisija da uradi bolje od nas, onda je zabrana hitno potrebna.

Kafici treba da rade koliko hoce i koliko misle da treba, da se otvaraju i zatvaraju kada gazde hoce, a ne kada neko drugi misli da treba. Jedini problem koji postiji kod kafica, diskoteka, nocnih klubova... je glasna muzika, ali to je problem koji se lako resava. Resenje je vrlo jednostavno i liberalno: sve je dozvoljeno dok ne steti nekom drugom. Svaki kafic moze da radi ako ne smeta nekom drugom, zabranjeno je pustanje muzike u kaficu koja ce da smeta komsijama. Ovde ne mislim na neko propisano vreme kada ne sme da se pusta glasna muzika, nego na ceo dan. Ne sme da se pusta glasna muzika od 00-24h, jednostavno smeta nekom i to je kraj. Na drugoj strani, ako neko ima diskoteku i pusta glasnu muziku koja ne smeta nikom, onda moze da radi celu noc i da pustu glasno koliko hoce. To je slucaj sa klubovima van grada, u podrumima, trznim centrima...

O austrijancima

U knjizi Slavise Tasica, blogera TR-a, pod nazivom "Svetska ekonomska kriza: dileme i resenja," postoji poglavlje o austrijskoj ekonomskoj skoli. U knjizi stavovi ove ekonomske skole nisu detaljno razmatrani, samo je odvojeno nekolio strana kako bi se ukazalo da pored klasicara i kenzijanaca postoji jos neko. Fantasticno napisan sazetak onoga sto su austrijanci svakog austrijanca cini ponosnim, a verujem da je one koji nisu austrijance bar malo priblizio ovoj ekonoskoj skoli ucenja. Hvala Slavisa.

Razvučene studije da izgledaju teže

Današnji fakulteti, ovde mislim na domace državne i privatne, su toliko loši da je jedini razlog za studiranje diploma koja je neophodan uslov zapošljavanja na nekom boljem radnom mestu (osim u porodičnim firmama). Trenutno imamo situaciju da se školska godina na jednom fakultetu (npr. ekonomskom) svodi na 6-10 predmeta, pri čemu se za svaki premet organizuje po nekoliko časova predavanja nedeljno, I svaki predmet se sluša samo jedan semestar. Dok na drugoj strani srednjoškolci svaki predmet, a imaju ih vise nego studenti, slušaju dva polugodista. I još, polugodište traje duže nego semestar. Svoja predavanja studenti troše pasivno, sto je i normalno, jer je tako mali broj časova nedovoljan da se čuje sve što bi mogao neki kvalitetan profesor da ispredaje i bilo bi neefikasno trošiti tako kratko vreme na rasprave. Pored predavanja sudent može, a ne mora, za najviše pola tih predmeta da napiše neki rad ili odradi neko istraživanje (tu je kriterijum ocenjivanja veoma nizak i mnogi radovi su poprilično loši), na izradu takvog rada studenti ne troše puno vremena, možda je to nekoliko dana po 3-4 sata. Literatura koja treba se nauči za ispit obično nije obima, 100-200 strana i uvek je to samo jedna knjiga, mada, neki ispiti mogu da se polože i sa učenjem samo dela literature ili samo površinim čitanje cele literature.

Sva predavanja na fakultetu za jednu školsu godinu mogu da se stave u 4 meseca. Računica je sledeća: 12 nedelja x 8 predmeta x 5 časova = 480 časova. Pretpostavimo da dnevno, sudent može da sluša bez bilo kakvog napora 6 časova predavanja, i da predavanja sluša samo radnim danima, to ispadne 80 dana predavanja, što je 4 meseca predavanja bez raspusta. Za domaće zadatke i seminarske radove je dovoljno odvojiti nešto malo vremana u toku dana posle predavanja ili neki vikend. Ispiti mogu da se uče i u toku onih nedelja kada se ide na predavanje i rade seminarski,  i da se pored toga odvoji još mesec dana za učenje nakon predavanja. Sve ukupno jednu školsku godinu možemo da stavimo u 5 meseci. Za studenta od 20 godina ovo nije puno. Bez bilo kakvih problema bi studije u trajanju od 4 godine mogle da se završe za dve godine, i da se pored toga ima i dva meseca odmora svake godine. Svako ko je studirao zna da studenti imaju puno slobodnog vremena, i svaki sudent pored obaveza na fakultetu i spremanja ispita ima vremana za posao ili neki hobi.

Nije normalon da učenici srednjih skola imaju nastavu svaki dan (od 5-7 casova) i da pored toga imaju domace radove, a da studenti, kojima je praćenje nastave manje naporno nego srednjoškolcima, imaju nastavu ređe nego srednjoškolci. Na master studijama se sitem još više urušava i postaje smešan, studenti imaju još manje predavanja nego na redovnim studijama. 

Ovaj nakardni sistem školovanja koji sada imamo je rezultat regulative, fakulteti moraju da ispune odredjene kriterijume koje propisuje ministarstvo kako bi dobili dozvolu za rad. Ono o čemu ljudi u minstarstvu misle je to kako da ne talasaju puno oko bilo koje teme, jer žele da održe postojeće stanje i budu reizabrani na nekim sledećim izborima ili ne nekoj sledećoj podeli funkcija.

To što su fakulteti lakši od srednje škole ne znači da ih ljudi i lakše završavaju. Za vreme studija studenti imaju dosta slobodnog vremena i to vreme troše na razne načine (posao, sport, kompjuteri, izlasci). Brzo hobi preuzima primat nad obavezama na fakultetu, nakon čega ionako dosadno učenje postaje mučno. Kada bi studiranje oduzimalo više vremena, predavanja bila svakodnevna, a gradivo teže, korisnije i zanimljivije, verovatno bi procenat onih koji završe fakultet u roku bio veći nego što je to danas slučaj. 

Megatrend, pa sta?

Ne shvatam preceste i vise nego dosadne komentare na racun univerziteta Megatrend. To sto je neko zavrsio neki fakultet na tom univerzitetu se mene bas ne tice mnogo, a ako me se i u nekoj situaciji i tice to je onda iskljucivo moja stvar. Ja imam neki posao, to je pretpostavka od koje cu poci u pokusaju da objasnim sta mislim, i hocu da zaposlim nekog radika za neki specifican posao. Ako nisam bas pametan, odnosno ako sam debil, ja cu traziti tom nekom da ima diplomu drzavnog fakulteta i to ce biti jedini kriterijum za zaposljavanje. Ako sam barem malo normalan, ja cu da vidim da li taj neko moze da mi zavrsi posao za koji ga zaposljam. Ni u kom slucaju ne bih stavljao diplomu na vrh liste faktora koji ce uticati na moju odluku. 

Diploma Megatrenda u odnosu na diplomu drzavnog fakulteta pravi samo razliki u tome da je sudent sa Megatrenda procitao za vreme svog studiranja oko 1500 strana literature, a da je student sa drzavnog fakulteta procitao oko 3000 strana literature. Razlika u procitanom broju strana nije dovoljan uslov bilo kakve znacajnije selekcije, ako imamo u vidu da se radi o samo nekoliko hiljada strana. Armija ljudi sa drzvnih fakulteta ne bi mogla da prodje ni osnovni test znanja iz oblasti kojom su se "bavili" na fakultetu, kao ni armija onih koji su studirali na Megatrendu. Ja sam zavrsio drzavni fakultet i ne bih se bas mogao pohvaliti nekim posebnim znanjem iz ekonomije stecenim na samom fakultetu, najvise sto sam naucio iz ekonomije je ono sto sam sam naucio posle fakulteta. Za neke ekonomiste koji su mi sada interesantni na fakultetu nisam ni cuo.

Cesto je argument da oni koji se zaposljavaju u drzvanim preduzecima i drzavnoj administraciji treba da imaju drzavni fakultet jer je drzavni fakultet tezi, kvalitetniji i pravi bolju selekciju. Taj argument bi mozda i imao smisla da se na tim radim mestima nesto konkretno i radi, i da je tih radnih mesta malo sa dobrom kontrolom. U uslovima kada je drzava na razne nacina usla u sve delove nasih zivota i kada je veliki broj zaposlenih koji manje ili vise ne rade nista, uopste nije bitno koji su fakultet zavrsili i da li su uopste zavrsili neki fakultet.

Iz kritike Megatrenda se moze steci utisak da su privatni fakulteti losa stvar, ali to nije tako. To je isto kao i kada bi smo rekli da su privatni fudbalski klubovi losi jer su Zvezda i Partizan uvek prvi i bolji od privatnih klubova. Ali Zvezda i Partizan su kvaliteta druge Engleske lige, a svi engleski klubovi su privatni (mozda gresim). Bilo bi progresno izvuci zakljucak da treba regulisati Megatrend i praviti od njega nesto sto lici na drzavni fakultet po obimu gradiva, ocenjivanju... Ono sto treba uraditi je privatizacija drzavnih fakulteta i liberalizacija visokog obrazovanja (ovde ne iznosim svoj stav o osnovnom i srednjem obrazovanju, za to ce biti prilike). U uslovima kada trziste postane slobodno, za one koji imaju da prodaju obrazovanje i za one koji hocu da kupe neko znanje, moze se ocekivati siroka lepoza ponude i potraznje. Pojavice se fakulteti koji nude teske studije sa kojih se izlazi sa puno znanja, i fakulteti sa laksim gradivom koji nude vise prostora za druge aktivnosti, kao sto su sport ili posao, u toku studija. Fakulteti bi u takvim uslovima bili dobra baza za selekciju radnika na trzistu, sto sada sigurno nije slucaj. 

Reciklaza

U Srbiji se malo reciklira, to nije rezultat toga sto nemamo svest o tome da je to vazno zbog ocuvanja okoline, nego loseg organizovanja odnosenja i upravljanja otpadom. Resenje je jednostavno, PRIVATIZACIJA. Sada imamo situaciju gde bez obzira da li imamo malo smeca u kanti ispred kuci ili puno placamo isto. Otpad se odlaze na deponijama koje onaj ko odlaze odpad (lokalno komunalno preduzece koje je u vlasnistvu opstinske uprave) ne placa zemljiste na koje odlaze.

Pretpostavimo da postoje privatna komunalna preduzeca. Tada bi se verovatno odnosenje smeca naplacivalo po kolicini, onaj ko ima 100kg smeca platio bi 200din, a onaj ko ima 500kg platio bi 700din. To bi sigurno uticalo na to da ljudi odlazu manje smeca i da traze ona komunalna privatna preduzeca koja su jeftinija. Mada, cesto cena ne bi bila odlucujuci faktor, kvalitet usluge i drugi faktori su jednako vazni.

Privatna preduzeca za odlaganje smeca bi nastojala da parcele na koje odlazu smece budu sto manje, kako bi ustedeli na kupovini ili iznajmljivanju zemljista. Sasvim je logicno da im je cilj da 10.000t otpada odloze na 1000 kvadratnih metara zemlje nego na 2000 kvadratnih metara. Pored toga, mnogo je jeftinije da otpad odlazu privremeno na to zemljiste nego trajno. Reciklaza moze u mnogome pomoci firmama za odlaganje smeca da smanje svoje troskove. 

Kada imamo sistem koji se placa po tome koliku uslugu dobijete mozemo ocekivati i stednju. Reciklaza moze biti jedan od oblika stednje. Zamislimo sada preduzece koje se bavi obradom reciklaznog materijala, neko reciklira papir, neko plastiku, neko staklo, neke elektrane mogu praviti struju od smeca, toplane mozda mogu grejati svoje korisnek otpadom.... svi oni mogu imati poslovnu saradnju sa preduzecima koja se bave odlaganjem smeca. Dogovori se otkup odredjene vrste otpada. Ako bi preduzece za odnosenje opada donosilo na privatne deponije vec sortiran odpad, otpadima bi to znacajno olaksalo posao, onda bi deponije to i platile i tako ustelo na sortiranju. To bi dalje uticalo na to da oni koji odnose smece daju popuste domacinstvima, kompanija... za sortiran otpad koji dalje mogu prodati otpadima. 

Cenovnik odnosenja smeca bi mozda izgledao ovako:

- 100kg smeca - 200din

- 100kg smeca i 15kg plastike - 200din

- 100kg smeca i 50kg plastike - 100din

Do promene bi doslo i u broju i delatnosti firmi koji ucestvuju u lancu od momenta kada pojedinac iznese svoje smece iz kuce pa do trenutka kada se ono reciklira. Imali bi smo firme koje odnonse smece od domacinstava do deponije, pa privatne deponije, pa firme koje recikliraju smece. Svi oni mogu raditi svako za sebe i svako sa svakim, a mozda bi bilo i isplativije da jedna firma radi sve ove poslove sama. Moguce je da bi u nekim fazama postojali i posrednici, na primer, oni koji otkupljuju sortiran otpad sa otpada i prodaju ga fabrikama koje recikliraju. Modela je mnog i sigurno je da bi se nacini poslovanja firmi u ovom poslu stalno menjali i prilagodjavali trzistu.