Papir ne, znanje da

Ovo je samo još jedan ne baš pametan tekst o našem obrazovanju. Krenuću redom.

Šta uopšte znači akreditovani program? Otprilike stvar izgleda ovako. Neka državna komisija propiše kako bi neki program (fakultet) trebalo da izgleda, ako su uslovi ispunjeni i plaćena taksa dobije se akreditacija. Teško je poverovati u to da će komisija koja prima ili ne prima platu bez obzira kako radi svoj posao i koja ima monopol na tržištu licenci dobro raditi svoj posao. Nijedna državna institucija se ne može pohvaliti kvalitetom svog posla, pa tako ni komisija za akreditaciju. Komisija će voditi računa o tome da uvek bude potrebna, da bude telo bez kog se ne može i na taj način će članovi komisije zaštiti svoj lični interes, a ne interes poreskih obveznika. Razlog zašto fakulteti uopšte plaćaju i hoće da dobiju akreditacije su da diplomci mogu da se zaposle u državnoj upravi i javnim preduzećima i upravo ovakvi tekstovi koji plaše čitaoce i teraju mušterije.

Ono što sigurno znate prilikom upisa na neki akreditovani program je to da nećete videti ništa novo u načinu organizovanja nastave i odabira literature. Sve se svede na nekoliko predavanja, možda neke vežbe (ako profesora mrzi da dođe na predavanja), jednu knjigu koju treba naučiti i ispit na kraju svega toga. Za neakreditovane programe se morate raspitati šta se i na koji način uči.

U tekstu su problem i iznajmljeni lokali koji mogu da prime nekoliko desetina studenata. Uvek je bolje ići na nastavu sa malo studenata, nego sa 450 studenata slušati predavanje iz mikroekonomije u amfiteatru koji prima 200-250 studenata. Sramota me je i da kažem da sam svoje prvo predavanje slušao sedeći na stepenicama jer na stolicama nije bilo mesta, predavnje je bilo dosadno i ništa, kao i na mnogim drugim, nisam naučio.

Postoji i neka inspekcija koja se švrćka po Srbiji i kažnjava one koji uče decu, valjda smatraju da je problem ako se neki predmet ne uči iz plave nego iz braon knjige. Pitanje je dana kada će početi da hapse roditelje po parkovima jer uče decu da hodaju i voze trotinet, a za to nemaju licencu.

Jasno je da ceo ovaj tekst služi da se sistem u koji su uključeni ministarstvo prosvete, razne zavisen i nezavisne komisije, državni univerziteti i oni privatni koji plaćaju za akreditacije održe u stanju u kom se nalaze, a pojedinci ostanu na pozicijama.

Navešću neke poslove koje sam radio do sada, a za koje nisam imao nikakvu licencu, niti je onaj koji me je učio to da radim imao akreditaciju. Nekoliko momaka koji su jedva imali i srednju školu završenu su me naučili da budem tonac na radiju. Posle toga me banka naučila da radim u platnom prometu, verujem da nisu imali licencu za to. Oni koji su me učili da budem trener su možda i imali licence za to, to ne znam, ja sam većinu svog trenerskog znanja stekao na youtube.com, tamo nije pisalo da li imaju akreditaciju. Posao krupijea me naučio čovek koji sigurno nema licencu ali ima preko 20 godina iskustava. Žena koja me je naučila da radim u Amadeusu nema nikakav sertifikat da zna da radi taj posao (to inače postoji), a radi ga odlično. Iz ekonomije imam diplomu državnog fakulteta koji ima akreditaciju (to nisam proveravao prilikom upisa) ali sve što sam naučio iz ekonomije naučio sam čitajući literaturu koja nije u nastavnom programu fakulteta, na youtube i na raznim portalima i blogovima. 

Neprirodna očekivanja

Često se dešava da od javnih preduzeća očekujemo da se ponašaju neprirodno, odnosno, drugačije nego što bi se ponašala da su u privatna.

Nikako ne možemo da prihvatimo da direktor (ili neko drugi) zaposli svoje dete, supružnika, rođaka, kuma... u javno preduzeće u kom je direktor. To je normalna stvar u privatnim firmama. Porodične firme su veliki deo privrede svake države koja je u većom meri tržišno uređena. Normalno je da neko razvija svoj biznis i da u taj biznis uključi i svoje dete kada poraste i pokaže određeno interesovanje. Normalno je i da dete gleda svog oca u uniformi i samo poželi da krene očevim stopama. Normalno je i da direktor neke velike kompanije zaposli svog sina kao pripravnika u toj kompaniji.

Uvek očekujemo da javno preduzeće organizuje tendere za pronalaženje svojih poslovnih partnera, a sve u cilju da se pošteno odabere najbolja ponuda. Tender se ne baš često organizuje u privatnim firmama, po nekada i one daju oglase kada žele da razmotre više opcija ili nemaju lični kontakt u okruženju u kom rade, ali se većina poslova završava ličnim kontaktom i po preporuci. Svako će pre pozvati svog prijatelja da kupi neku robu ili uslugu nego objaviti konkurs u nekim novina i izabrati najjeftiniju ponudu neke firme koju ni ne poznaje.

Često očekujemo da javna preduzeća prilikom naplate svojih proizvoda to rade pošteno, da svako plati koliko je potrošio. Naplata po potrošnji je prirodna stvar ali do granice kada ona neće povećati troškove realizacije takve naplate iznad prihoda nastalih takvom naplatom. Naplata putarine na auto-putevima može se vržiti putem vinjeta, gde svako plaća isti iznos za određeni vremenski period, ili po pređenoj kilometraži. Poštenije je da se plaća po pređenoj kilometraži, ali takva naplata zahteva naplatne rampe, a to je veliki trošak (objekti, plate zaposlenima, materijal...) pored toga prave se i gužve na naplatnim rampama. Odluku o tome da li je nešto pošteno ili nije, ne treba ni razmatrati, ove odluke treba da se donese samo na osvonu kriterijuma koji se tiču poslovnog rezultata. Ista je stvar i sa centralnim grejanjem, pošteno je da se plaća po potrošnji, a ne po kvadraturi. Međutim, to uopšte nije važno, to je čisto poslovna odluka preduzeća koje isporučuje grejanje.

Dešava se i da javna preduzeća teraju kupce svojih proizvoda da manje kupuju, dok privatna preduzeća (verovatno) to nikada ne rade. EPS skuplje prodaje struju onima koji troše više, a jeftnije onima koji troše manje, dok privatne firme imaju u svom poslovanju razne vrste podsticaja za one koji kupuju viže ( 1+1=3, popust na količinu, razne kartice za stalne kupce...)

Rešenje nikako nije promeniti svest ljudi, terati ljude da pristanu na to da javna preduzeća rade kao i privatna. Rešenje da javan preduzeća ne postoje, javna preduzeća nisu prirodno stanje.