Cene rastu a inflacija mala

Neverovatan tekst na portalu RTS-a o tome kako će na jesen sve da poskupi. U tekstu nigde ne stoji ko je izvor te prognoze, jel to neki ekonomski stučnjak ili neki vladin službenik ili neka agencija koja se bavi nečim što ima veze sa predviđanjem cena... U tekstu nigdi ni ne piše na osnovu kojih kriterijuma je autor došao do tog zaključka. 

Prema najavama, već u oktobru mesne prerađevine pojedinih proizvođača poskupeće i do 13 odsto, deo kozmetike do devet, a supe i začini između pet i 10 odsto. Cene veće od tri do pet odsto imaće i neki slatkiši i grickalice, a očekuje se i da oko dva odsto poskupi mleko i mlečni proizvodi.

Neki ekonomisti procenjuju da će inflacija u preostalom delu godine iznositi svega jedan i po do dva odsto.

Ako cene nekih proizvoda porastu za 10%, a inflacija pri temo bude samo 2% onda to znači da su mnoge cene ostale nepromenjene ili da su neki proizvodi pojeftinili. Navodno će poskupeti: struja, gas, komunalije, meso, kozmetika, supe, začini, slatkiši, grickalice, mleko i mlečni proizvodi. Kako ovo čini veliku većinu naše potrošnje, a da bi inflacija bila samo 2%, za očekivati je da će sve ostalo (malo je toga ostalo) pojeftiniti, i to što pojeftini mora mnogo da pojeftini.

Ono što je ovde bitno je to da ovaj loš tekst drugi portali slepo prenose (Telegraf.rs i HeppyTV)

BDP

Hteo bih da ukažem na nekoliko stvari o BDP, ovo se odnosi i na druge podatke koje racunuju zovod za statistiku i druge drzavne istitucije (npr. centralne banke).

Prvo, i najvažnije, za podacima o BDP, BNP, ND... ne postoji tražnja koja bi mogla da pokrije troškove njihovog računanja. Ovi podaci su potrebni malom broju ljudi od kojih većina nije spremna da izdvoji sredstva i plati te podatke. Podaci o BDP su potrebni pojedinim državnim institucija i naučnim radnicima, ali ih oni koriste uglavnom zato što su ti podaci besplatni, kada bi morali da plate te podatke oni bi se svojim poslom bavili na drugaciji nacin i njihove odluke i zakljuci bi bili isti, životi običnih ljudi, pa i njih samih, bi bili isti.

Da bi ste se uspešno bavili nekim poslom ili da bi ste uspesno vodili neku firmu, bez obzira na njen obim, vama podak o BDP nije potreban. Odluke koje donosite u biznisu determinisane su okruzenjem u kom poslujete: kupcima, dobavljacima, kreditorima, konkurentima...  za poslovne odluke nije važno da li je BDP porastao ili se smanjio i u kom procentu.

Drugo, torijski je mnogo teško definisati način računanja BDP. Postupak je toliko komplikovan da se može napraviti posebna naučna disciplnia o tome šta treba uzimati od podataka za računje BDP, na koji nacin te prodatke prikupiti, koje metode i tehnike koristiti... Mnogo je nedoumice i mnogo je suprotstavljenih stavova.

Treće, izračunavanje BDP, i u uslovima dobre teorijske baze, je komplikovan i obiman posao. Prikupiti podatke o tome šta je proizvedeno u nekom vremenskom periodu je posao koji nema kraja, uvek se mogu prikupljati novi podaci i nikada državane institucije nemaju sve podatke o tome. Mnogo je procene i korisćenja ranijih podataka kako bi se došlo do prihvatljivih rezulatat o veličini i kretanju BDP.

Cetvrto, racunje BDP vrši državna istitucija (npr. zavod za statistiku) a jasno je da državna preduzaća svoj posao rade loše. Nema razloga pretpostaviti da zavod za statistiku (ili Monstat, Eurostat...) radi dobro svoj posao ako znamo da su državne škole i bolnice loše, državna preduzeća prave gubitke, državni sudovi ne stite prava pojedinaca... Sigurno je da računanje BDP nije dobro ni sa jedog aspekta ako se ono vrši pod nadzorom države i ako se finansira iz državnog budžeta, namestanje podataka i loše odradjen poso su zagarantovani.

Statistika je nepohodna za biznis, ali tu je njen krajnji domet. Statistika u biznisu je toliko široko polje i posao koji se svakog dana širi razvojem novih softvera i potrebama firmi koji se bore u uslovima pritiska konkurencije. Ne treba da postoji strah da će ljudi koji se bave statistikom ostati bez posla ako ne rade u nekoj državnoj instituciji koja se bavi prikupljanjem nepotrebnih podataka. Umesto što se prikupljaju podaci o tome koliko je televizora i čardaka po selima pametnije je pustiti ljude da na slobodnom tržistu ponude svoje veštine prikupljanja i obrade podataka.

Kritika bez resenja

Kolumna u Vijestima koja popularno napada neoliberalizam i mnogo toga što jeste i što nije libaralno. Valjda je popularno napadati liberalnu ekonomiju i sve što je loše trpati pod ime liberalna. Osvrnuću se samo na nekoliko stvari.

Međutim, što će biti sa našom zemljom kad naši kreatori rasprodaju sve, a ne otvore nijednu fabriku, to niko ne zna.

Ovde imamo problem sa političarima koji su korumpirani... ali opet autor želi da političari vode neke nove državne/društvene fabrike. Ja ne volim poličare i mislim da su njihovi interesi drugačiji od onoga što bi smo mi voleli da oni zapravo jesu, ali upravo zbog toga neću nova javna preduzeća, upravo zbog toga hoću do se oni pitaju što manje i upravo zbog toga hoću da sto više rasprodaju.

Prije četvrt vijeka imao je sve, socijalnu zaštitu, besplatno zdravstvo i školstvo, siguran posao i jak sindikat koji je štitio njegova prava. 

Pre četvrt veka radnik je ima loše zdravstvo i školostvo kao što ga i sada ima, i nikako nije bilo besplatno, sve je to morao neko da plati. Sve je to radnik plaćao kao i što sada plaća, samo je sve to lepo zapakovano u parolu "besplatno" i ne ostavlja se onom ko plaća da bira doktora i profesora, nego besplatno dobija šta mu zapadne. Nikako sistem besplatnog ne može biti bolji od privatnog, jer kada postoji privatno garantovana je samo jedna stvar, ali dovoljna, IZBOR. Besplatno školostvo je toliko loše da je bolje na youtube pogledati predavanje nekog stranog profesora nego ići na predavanje i uživo slušati nekog profesora sa kojim nećete moći da razmenite ni dve rečenice, koji vam neće ni seminarski (ili šta već) pročitati ili kod koga ćete ispit polagati pismeno.

Što se tiče sindikata tu nikada nije ni postojao neki problem, pa tako ni sada ne postoji problem, radnici potpuno slobono mogu da se udružuju u šta hoće. Ako neko ima interes da se udružuje neka se udružuje i neka se bori za svoja prava na način na koji misli da treba da se bori. Zašto očekivati da neki političar organizuje radnike u sindikat, pa nisu ti radinici nesposobni da to sami urade. Ono što je bitno kod radnika je to da nisu svi isti, nemaju svi isti posao, nemaju svi isti odnos sa svojim poslodavcem... Nije realno da ja koji sam zadovoljan svojim poslom protestujem na ulici zato što su neki radnici u nekoj drugoj firmi, koje ni ne poznajem, nezadovoljni svojim položajem. Ako je neko nezadovoljan svojim statusom neka razgovara sa poslodavcem o tome, ako se ne nadje rešenje sa gazdom neka pređe na drugi posao, ili neka shvati da vredi onoliko kolio dobija. Tamo i gde postoje sindikati uglavno postoje zato što sindikalne vođe imaju korist od toga. 

sa ogromnom ratom za kredit u nekoj stranoj banci

Često su kritičari liberalizma veliki nacionalisti koji to nikada neće priznati i koji vrlo često kritikuju nacionilizam, jer je i to moderno kritikovati. Ono što je zajedničko stranim i domaćim banka je to da ja nisam vlasnik ni domaće ne strane, i kod stranih i kod domaćih banaka profit ili gubitak ne utiče na moj život ni najmanje. Iz tog razloga ne vidim problem ako je neka banka strana. 

A ogromna rata je izbor onog ko je kredit uzimao, niko nije nateran da uzme kredit.    

Ono što bih ovde istako je da na kraju, gde obično treba da bude, nema rešenja. Nikako da se pročita šta kritičari liberalizma (onog što oni nazivaju liberalizam) nude kao rešenje. Neće da preduzeća vode političari, neće da rade kod privatnika i da se sami dogovaraju o plati, neće ni da se sa gomilom istomišljenika dohvate za lopate i mašine i sami naprave preduzeće pa samoupravljaju njime. Verovatno je najjednostavnije kritikovati samo da bi imalo o čemu da se piše i priča.

Protiv poreza i liberalizma

Moram da odreagujem na kolumnu Dejana Tadića, punu konfuznih, suprotstavljenih izjava bez pravih argumenata.

Prihodovana strana, ali i izlazak iz nestabilnosti i krize, izostaje zbog nepostojanja politike razvoja, delimičmo i zbog ograničavanja namenske potrošnje i tražnje odnosno restriktivne monetarne i fiskalne politike, koju država primenjuje po predlogu MMF i ostalih finansijskih svetskih centara moći.

Slažem se da je državna potrošnja velika i da se troši neracionalno, ali to što se troši neracionalno nije neki naručit problem, problem je samo to što je potrošnja velika. Da li će država trošiti na “razvojne projekte”, namensku potrošnju i tražnju neće dati drugačije rezlultate nego kada se novac iz budžeta razbacuje. Ustvarim, moguće da je bolje da se novac razbacuje nego da se troši na nemensku potrošnju...

Pretpostavimo da država naplati ove godine 1.000.000e poreza, zatim za tih 1.000.000e otvori besplatan vrtić u nekom selu. Prilikom uzimanja tih 1.000.000e država je sigurno napravila stetu onima kojima je uzela taj novac, poreskim obveznicima, pa je napravila štetu i onima na koje bi bilo potrošeno tih 1.000.000e porestih obveznika, šteta je možda nasta jer su zbog plaćanja tog poreza neke firme zatvorene i neki radnici zbog toga izgubili posao... Na tržištu vrtića je nastala štete jer je zbog novog besplatnog vrtića zatvorene neki privatni, ili su neki dadilje izgubile posao. Teško je privatno sektoru da se bori sa državnim vrtićima kada državne plaćaju svi građani, a direktini korisnici plaćaju ili vrlo malo ili ništa. Vremenom takav državni vrtić počne da troši puno, a usluga postaje loša. Troškovi po detetu u državnom vrtiću postanu značajno veći nego u privatnom za isti nivo usluge. Naplatom poreza za jednu “korisnu stvar,” kao što je vrtić, napravi se šteta na dva fronta, i pri ubiranju poreza i pri potrošnji gušenjem konkurencije i privatne inicijative.

Pretpostavimo da država tih 1.000.000e ne troži na vrtić nego da te pare zakopava ili zapali. Svakoko ćemo imati poremećaje na tržištima na kojim učestvuju poreski obeveznici, to je isto kao i u prvom slučaju. Ali nećemo imati tržišne distorzije na tržištu vrtića, na onom tržištu na kom bi država trošila taj novac. Vrtići bi i dalje bili privatni i kvalitetni, i što je najvažnije, bilo bi ih dovoljno.

Dejan kritikuje i restriktivnu monetarnu politku. Kada se nema i kada fali novca prirodno je i normalno da se čovek malo stisne i uzdržava od nepotrebne potrošnje. Samo od ekonomista može da se čuje sumanuta ideju da kada je kriza i kada se nema treba voditi ekspanzivnu monetarnu politiku, trošiti sve i odmah. Za svakog pojedinca je bolje, kada mu se smanje primanja, da smanji svoju potrošnju, a ne da pozajmljuje novac ili prodaje svoju dedovinu. Tako je i sa državom, ako se nema treba smanjiti potrošnju, nikako ne može biti bolje za državu da počne da pozajmljuje kako bi se povećala potrošnja.

U tekstu se spominje i inflaciju tražnje koja se pretvara u inflaciju troškova. Uzrok inflacije može biti samo povećana količina novca na tržištu, to je verovatno inflacija tražnje (ako nije dovoljno samo reč inflacija). Inflacija troškova ne postoji, taj mehanizam ne deluje, on je privid. Ako cena benzina sa 1e poraste na 2e onda ce sve cena u kojima je benzin input porasti i tako će nastati inflacija troškova. Ali u ovoj kratkovidoj logici se ne vidi ko će da kupi sve te poskupele proizvode. Ako neki pojedinac svaki mesec ima platu 200e, a 50e mesečno od te plate mora da plati benzin, njemu će za hranu ostati 150e. Posle poskupljenja benzina, trošiće 100e mesečno na benzin, pa će mu ostajati samo 100e za hranu. Sada će na tržištu hrane doći do smanjenje tražnje i prodavci hrane će morati da smanje svoje cene kako bi prodali svoje proizvode. Inflacija je prosečan rast cena, koji je teško izračunati (a i nema potrebe računti inflaciju uopšte), a ne može inflacija biti rast pojedinih cena zanemarivši smanjenje drugih.

Međutim, ovde treba napomenuti, iako se od mnogih zemalja u razvoju to traži, da danas čistog neoliberalnog kapitalizma nigde u svetu nema (prisutni su brojni primeri državnog intervencionizma).

To što čistog neoliberalnog kapitalizma nema nigde u svetu baš ništa ne znači, to je isto kao kada se kaže da danas nije padala kiša. Obična konstatacija koja nam baš ništa ne goviri i nikako se ne može koristiti kao argument za ili protiv liberalizma. A sigurno je da Crna Gora nije neoliberalna država ili da je bilo na koji način povezana sa bilo kojim oblikom liberalizma. Sve dok postoje brojna javna preduzeća, carine, porezi, subvencije, socijalna davanja, javna dobra, ne poštovanje prava svojine... ne mogu se kao argument protiv liberalne ekonomije uzimati rezultati Crne Gore. Možda se pojedini ministri svrstavaju u liberale, ili su bilo to pre svojih funkcija, ali oni ne sprovode libarlnu politiku, nedavno povećanje PDV-a i uvodjene PDV-a za kladionice to i dokazuje.

Država je sva preduzeća trebalo, putem kredita, da proda radnicima koji bi taj kapital uložili u svoje razvojne fondove, kao svoj akcionarski kapital, što bi otvorilo proces revitalizacije i domaćih poslovnih banaka.

Koji model privatizacije će se primeniti nije bitno, ako se privatizuje sve i poštuju se prava svojine nakon toga, tržište će samo prusmeriti sredstav iz oblasti  gde su beskorisna i neefikasna u one oblasti gde se može ostvartiti najveća zarada.

Žalosno je što se niko danas u ime građana ne bori za smanjenje svih poreskih nameta, naročito nameta na primanja, pravo na dostojanstven život i njihova veća socijalna prava.

Veća socijalna prava nameću veće poreze, ili hoćemo veću socijalu uz veće poreze ili hoćemo manje poreze uz manju socijalnu pravdu (šta god da to znači). Autor se bori za manje poreze, a i liberali se  zalažu za manje poreze, a autro ne voli liberale. Teško je ovo shvatiti, i može se objasniti samo neznanjem.

Vujošević ponovo napada

Sećam se pre nekolio godina utakmice Vojvodina - Partizan, Vujošević izađe na teren pred utakmicu, a ceo Novi Sad mu aplaudira, svi su ga poštovali. Sada Vujošević ima još jednu ulugu, bori se za pravdu (bar on misli da je pravedno to za šta se bori) na sve načine. Verovatno nema više poštovanje među publikom koje je ranije ima, ali to nije ni bitno, on je veliki čovek i sigurno je da neće ići linijom manjeg otpora. On psuje, pljuje i proziva, ne zato da bi se svideo nekom, nego zato što se bori za svoje ciljeve. Ne slažem se sa Vujoševićem, u ovoj borbi za novac, ali ga poštujem, poštujem njegovu borbu.

Ne vidim razlog zašto bih ja, koji ne pratim košarku, plaćao klubove i ligu, koga košarka zanima neka je plaća, a ko hoće da živi od košarke neka se bori za publiku. Doveli smo sebe u situaciju da država plaća klubove i da uvek nađemo "razumno" objašnjenje za to. Kada se klub osnuje treba ga plaćati dok ne ojača, to plaćanje nikada ne prestaje. Kada klub ojača, kao što je Partizan jak zadnjih godina, treba ga plaćati zato što nas predstavlja u svetu, zato što je zaslužio... Kada klub propada treba ga plaćati da se ne ugasi, dok se ne izvuče. Za sve postoji opravdanje, sve je privremeno i nikada ne prestaje. 

Ako neki klub nije sposoban sam da se finansira to jedino znači da ne treba da postoji. Nije ova država obavezna, a cena je velika, da ima klub u top 16 uerolige. Ne postoji značajna korist od toga. Ništa ne bi falilo Partizanu da umesto Pionira iznajmi ili kupi neku manju halu, jeftinu, na periferiji grada, da dovede neke jeftinije, sigorno lošije, igrače, da skupi sponzore bilo kakve, da prodaje svoju jeftinu opeme i navijačke rekvizite, da igra neku ligu koja će da plaća za prenose ili da daje neke novčane nagrade najboljim klubovima u svojoj ligi. Bio bi to lokalni klub, a o evropi neka se razmišlja kada se to zašluži radom, kada počne da se pravi profit ili kada se nađe sponzor voljan da sve to finansijski isprati. Sigurno je da ima ljudi koji vole košarku, koji vole svoj lokalni klub i koji su spremini dati novac, a ne očekuju nekakvu protivuslugu, osim malo poštovanja i zahvlatnosti. 

Ne postoji na Partizanovom sajtu broj tekućeg računa na koji bih ja kao ljubitelj ovog kluba, spreman da pomognem, mogao da uplatim neki iznos. Postoji nekoliko kukanja čelnika ovog kluba, kako bi od države, tj. svih nas, izvukli neki novac. Nije sramota tražiti od onih koje te vole da ti pomognu, sramota je otimati od svih nas, a Vujošević to upravo radi.

Početak

Danas je normalno da ekonomista ima blog, to je verovatno jedini način da se izrazi stav, pa ću zato i ja početi da pišem blog. Ne znam koliko ću često pisti i šta ću pisati, ali sigurno je da će ovo biti bog stava, iznosiću svoje stavove o temama o kojim budem pisao. Sigurno je i to da ću promovistai slobodno tržište na svakom mestu.