Naša deca, njihov partijski plen!!!!!!!!!!!!!!!!!

Već neko vreme u Titelu postoje problemi oko izbora direktora u osnovnoj školi. U izboru direktora učestvuju predstavnici: škole (3 člana), roditelja (3 člana) i lokalne samouprave (3 člana), a završnu reč daje Pokrajnski sekretarijat za obrazovanje. Sistem na prvi pogled ne bi trebao da stvara probleme jer je u pitanju obična demokratija. Međutim, šta se desi kada se predstavnici škole pobune protiv izbora jednog od kandidata, a u manjini su. Da li u takvoj ili sličnoj situaciji moramo da poštujemo demokratiju i dozvolimo nekom da bude postavljen za direktora, koga zaposleni ili roditelji ili lokalna samouprava ne žele. Lako je prihvatiti ovakav način izbora kada imate dva ili više dobra kandidata, pa je stvar u tome da li više volimo ili poštujemo jednog ili drugog kandidata.

Trenuto se škola u Titelu nalazi u nezgodnoj situaciji, naćiće se već neko rešenje, postaviće se direktor koga zaposleni ne žele ili će lokalna samouprava naći drugog pogodnog kandidata... ali to rešenje će samo privremeno sakriti mane sistema. Sistem obrazovanja koji stvara probleme će ostati isti i stalno će se pojavljivati ovakve i slične situacije koje će dodatno urušavati i onako loše obrazovanje.

Deca idu u školu da bi se obrazovala i pripremila za samostalan život kada za to dođe vreme. Roditelji moraju imati odlučujuću ulogu u odabiru obrazovanja svoje dece jer oni su najzainteresovaniji za to. Stoga, odabir obrazovanja se ne sme prepustiti demokratiji i vlastima. Sistem državnog obrazovanja koji sada imamo roditeljima ne daje mogućnost izbora, jer roditelji ne mogu da biraju: gradivo, profesore, jezik, predmete... Postoji pokušaj da se roditelji više uključe kroz Savete roditelja, ali ni to rešenje nije dobro, ne zato što su odluke Saveta roditelja ograničene, nego zato što odluke donose predstavnici roditelja koji zastupaju većinski stav roditelja, dok manjina ostaje zapostavljena.

Pokušaču da predstavim sistem vaučera koji bi u budućnosti naše društvo moglo prihvatiti i koji bi mogao rešiti veliku većinu problema koje sada imamo.

Pretpostavimo da je školavanje besplatono, odnosno da ga finansira država. Po sistemu vaučera svaki đak bi na početku godine dobio vaučer u vrednosti od npr. 1.500,00 eura. Postojale bi državne i privatne škole. Svaki učenik bi na početku školske godine mogao da bira u koju će skolu da ide. Vaučer koji dobije od države bi pokrivao njegovo školovanje. Na ovaj način škole bi se borile da pridobiju što više učenika, odnosu da imju optimalan broj đaka za organizovanje svoje nastave.

Sistem vaučera bi stvorio konkurenciju među školama, ta konkurencija bi terala škole da se posvete deci, da uče decu ono što im treba, da se prilagođavaju potrebama dece i vremenu u kom živimo. One škole koje bi radile loše imale bi svake godine manji broj polaznika, dok bi one koje bi radile bolje imale više polaznika. Pojedine škole, u takvom sistemu bi se zatvarale, dok bi se neke nove otvarale i nudile drugačije nastavne programe. Konkurencija ne poznaje stranačku pripadnost, ona poznaje samo zelje učenika, tj. roditelja.

U ovakvom sistemu Titel bi mogao da ima, recimo tri osnovne škole. Jedna bi možda imala jednog vlasnika, druga bi npr. bila u vlasništvu grupe nastavnika koji bi udružili svoj kapital, dok bi treća škola bila npr. državna. Svaka od ove tri škole bi se trudila da deci ponudi bolje nastavnike, bolji program, više nastavnih i vannastavnih aktivnosti, a sve u cilju pridobijanja većeg broja polaznika.

Velika je prednost kada roditelj može da odlučuje o obrazovanju svog deteta u odnosu na sitem u kojem dete mora da šalje u školu gde direktor nije u dobrim odnosima sa zaposlenima, gde se štrajkuje, gde se zapošljava po partijskoj pripadnosti, gde nastavnik ne može biti promenjen jer je zaposlen za stalno...

Sistem vaučera je najbolji sistem obrazovanja, od svih sistema koje je moguće napraviti uz podršku javnosti.

Papir ne, znanje da

Ovo je samo još jedan ne baš pametan tekst o našem obrazovanju. Krenuću redom.

Šta uopšte znači akreditovani program? Otprilike stvar izgleda ovako. Neka državna komisija propiše kako bi neki program (fakultet) trebalo da izgleda, ako su uslovi ispunjeni i plaćena taksa dobije se akreditacija. Teško je poverovati u to da će komisija koja prima ili ne prima platu bez obzira kako radi svoj posao i koja ima monopol na tržištu licenci dobro raditi svoj posao. Nijedna državna institucija se ne može pohvaliti kvalitetom svog posla, pa tako ni komisija za akreditaciju. Komisija će voditi računa o tome da uvek bude potrebna, da bude telo bez kog se ne može i na taj način će članovi komisije zaštiti svoj lični interes, a ne interes poreskih obveznika. Razlog zašto fakulteti uopšte plaćaju i hoće da dobiju akreditacije su da diplomci mogu da se zaposle u državnoj upravi i javnim preduzećima i upravo ovakvi tekstovi koji plaše čitaoce i teraju mušterije.

Ono što sigurno znate prilikom upisa na neki akreditovani program je to da nećete videti ništa novo u načinu organizovanja nastave i odabira literature. Sve se svede na nekoliko predavanja, možda neke vežbe (ako profesora mrzi da dođe na predavanja), jednu knjigu koju treba naučiti i ispit na kraju svega toga. Za neakreditovane programe se morate raspitati šta se i na koji način uči.

U tekstu su problem i iznajmljeni lokali koji mogu da prime nekoliko desetina studenata. Uvek je bolje ići na nastavu sa malo studenata, nego sa 450 studenata slušati predavanje iz mikroekonomije u amfiteatru koji prima 200-250 studenata. Sramota me je i da kažem da sam svoje prvo predavanje slušao sedeći na stepenicama jer na stolicama nije bilo mesta, predavnje je bilo dosadno i ništa, kao i na mnogim drugim, nisam naučio.

Postoji i neka inspekcija koja se švrćka po Srbiji i kažnjava one koji uče decu, valjda smatraju da je problem ako se neki predmet ne uči iz plave nego iz braon knjige. Pitanje je dana kada će početi da hapse roditelje po parkovima jer uče decu da hodaju i voze trotinet, a za to nemaju licencu.

Jasno je da ceo ovaj tekst služi da se sistem u koji su uključeni ministarstvo prosvete, razne zavisen i nezavisne komisije, državni univerziteti i oni privatni koji plaćaju za akreditacije održe u stanju u kom se nalaze, a pojedinci ostanu na pozicijama.

Navešću neke poslove koje sam radio do sada, a za koje nisam imao nikakvu licencu, niti je onaj koji me je učio to da radim imao akreditaciju. Nekoliko momaka koji su jedva imali i srednju školu završenu su me naučili da budem tonac na radiju. Posle toga me banka naučila da radim u platnom prometu, verujem da nisu imali licencu za to. Oni koji su me učili da budem trener su možda i imali licence za to, to ne znam, ja sam većinu svog trenerskog znanja stekao na youtube.com, tamo nije pisalo da li imaju akreditaciju. Posao krupijea me naučio čovek koji sigurno nema licencu ali ima preko 20 godina iskustava. Žena koja me je naučila da radim u Amadeusu nema nikakav sertifikat da zna da radi taj posao (to inače postoji), a radi ga odlično. Iz ekonomije imam diplomu državnog fakulteta koji ima akreditaciju (to nisam proveravao prilikom upisa) ali sve što sam naučio iz ekonomije naučio sam čitajući literaturu koja nije u nastavnom programu fakulteta, na youtube i na raznim portalima i blogovima. 

Neprirodna očekivanja

Često se dešava da od javnih preduzeća očekujemo da se ponašaju neprirodno, odnosno, drugačije nego što bi se ponašala da su u privatna.

Nikako ne možemo da prihvatimo da direktor (ili neko drugi) zaposli svoje dete, supružnika, rođaka, kuma... u javno preduzeće u kom je direktor. To je normalna stvar u privatnim firmama. Porodične firme su veliki deo privrede svake države koja je u većom meri tržišno uređena. Normalno je da neko razvija svoj biznis i da u taj biznis uključi i svoje dete kada poraste i pokaže određeno interesovanje. Normalno je i da dete gleda svog oca u uniformi i samo poželi da krene očevim stopama. Normalno je i da direktor neke velike kompanije zaposli svog sina kao pripravnika u toj kompaniji.

Uvek očekujemo da javno preduzeće organizuje tendere za pronalaženje svojih poslovnih partnera, a sve u cilju da se pošteno odabere najbolja ponuda. Tender se ne baš često organizuje u privatnim firmama, po nekada i one daju oglase kada žele da razmotre više opcija ili nemaju lični kontakt u okruženju u kom rade, ali se većina poslova završava ličnim kontaktom i po preporuci. Svako će pre pozvati svog prijatelja da kupi neku robu ili uslugu nego objaviti konkurs u nekim novina i izabrati najjeftiniju ponudu neke firme koju ni ne poznaje.

Često očekujemo da javna preduzeća prilikom naplate svojih proizvoda to rade pošteno, da svako plati koliko je potrošio. Naplata po potrošnji je prirodna stvar ali do granice kada ona neće povećati troškove realizacije takve naplate iznad prihoda nastalih takvom naplatom. Naplata putarine na auto-putevima može se vržiti putem vinjeta, gde svako plaća isti iznos za određeni vremenski period, ili po pređenoj kilometraži. Poštenije je da se plaća po pređenoj kilometraži, ali takva naplata zahteva naplatne rampe, a to je veliki trošak (objekti, plate zaposlenima, materijal...) pored toga prave se i gužve na naplatnim rampama. Odluku o tome da li je nešto pošteno ili nije, ne treba ni razmatrati, ove odluke treba da se donese samo na osvonu kriterijuma koji se tiču poslovnog rezultata. Ista je stvar i sa centralnim grejanjem, pošteno je da se plaća po potrošnji, a ne po kvadraturi. Međutim, to uopšte nije važno, to je čisto poslovna odluka preduzeća koje isporučuje grejanje.

Dešava se i da javna preduzeća teraju kupce svojih proizvoda da manje kupuju, dok privatna preduzeća (verovatno) to nikada ne rade. EPS skuplje prodaje struju onima koji troše više, a jeftnije onima koji troše manje, dok privatne firme imaju u svom poslovanju razne vrste podsticaja za one koji kupuju viže ( 1+1=3, popust na količinu, razne kartice za stalne kupce...)

Rešenje nikako nije promeniti svest ljudi, terati ljude da pristanu na to da javna preduzeća rade kao i privatna. Rešenje da javan preduzeća ne postoje, javna preduzeća nisu prirodno stanje.

Diploma na zid

Trenutno je u Srbiji aktuelna afera oko Stefanovicevog plagijata, ono sto se trenutno retko gde moze procitati i cuti su resenja za ovakvu situaciju.

Prvo treba smanjiti drzavnu upravu. Malu drzavnu upravu je lako kontrolisati, transparentnija je i ne postoji deficit kadrova. Ovako veliku drzavu narod ne moze kontrolisati i stranci na vlasti uvek fale strucnjaci, pa mora sama da ih pravi. 

Sledeca stvar koja mora da se uradi je liberalizacija visokog obrazovanja, ovo ne znaci da ja nisam za liberalizaciju svih nivoa obrazovanja, nego je za ovu temu bitno samo visoko obrazovanje. Liberalizacija znaci ukidanje akreditacija i licenci, ukidanje akademskih zvanja... ukidanje bilo kakve regulative u ovoj oblasti. Na taj nacin fakulteti sami odredjuju pravila upisa i studiranja, i vrstu diploma koju bi dodeljivali i njihova imena.

Sledece sto treba uraditi je ukidanje propisa koji se ticu zaposljavanja u drzavnoj upravi. To znaci da ako je neko sposoban da radi neki posao, a nema skolu, on ce moci da radi taj posao. Koga uopste briga da li neki direktor ima neku visoku skolu ili ne, vazno je da li on radi posao ili ne.

Na kraju ostaje jos samo privatizacija svih drzavnih fakulteta.

(ne)radno vreme kafica

Kako je uredjeno radno vreme kaficim u Srbiji potrebno je da vlasnici kafica unajme bar advokatsku kancelariju, u nekim slucajevima i vise njih, ba bi znali kada moraju da rade, a kada ne smeju. Ovde je jedan novinski clanak koji pokusava da nam objasni sta se sve desava na trzistu prodaje pica i hrane od 00-24h, a posebo vikendom. 

Zasto se uvode ogranicenja u radno vreme verovatno nikom nije jasno, a posebno nije jasno sta time dobijaju oni koji to rade. Argument moze biti da zele od nas da naprave odgovorno drustvo, da spavamo nocu, da se budim rano i lezemo kasno, da manje pijemo i ne jedemo nocu... Ako je to argument onda je resenje vise nego lose, time se postize bas malo, uvek je bolje da se zabrani i alkohol i kafici i ulicna hrana. Zabrana resava sve probleme ovog tipa, a poroci nestaju kao rukom odneseni. Jos ako se pretpostavi da nismo bas pametni, da ne znamo o sebi da brinemo i da ce to neka komisija da uradi bolje od nas, onda je zabrana hitno potrebna.

Kafici treba da rade koliko hoce i koliko misle da treba, da se otvaraju i zatvaraju kada gazde hoce, a ne kada neko drugi misli da treba. Jedini problem koji postiji kod kafica, diskoteka, nocnih klubova... je glasna muzika, ali to je problem koji se lako resava. Resenje je vrlo jednostavno i liberalno: sve je dozvoljeno dok ne steti nekom drugom. Svaki kafic moze da radi ako ne smeta nekom drugom, zabranjeno je pustanje muzike u kaficu koja ce da smeta komsijama. Ovde ne mislim na neko propisano vreme kada ne sme da se pusta glasna muzika, nego na ceo dan. Ne sme da se pusta glasna muzika od 00-24h, jednostavno smeta nekom i to je kraj. Na drugoj strani, ako neko ima diskoteku i pusta glasnu muziku koja ne smeta nikom, onda moze da radi celu noc i da pustu glasno koliko hoce. To je slucaj sa klubovima van grada, u podrumima, trznim centrima...

O austrijancima

U knjizi Slavise Tasica, blogera TR-a, pod nazivom "Svetska ekonomska kriza: dileme i resenja," postoji poglavlje o austrijskoj ekonomskoj skoli. U knjizi stavovi ove ekonomske skole nisu detaljno razmatrani, samo je odvojeno nekolio strana kako bi se ukazalo da pored klasicara i kenzijanaca postoji jos neko. Fantasticno napisan sazetak onoga sto su austrijanci svakog austrijanca cini ponosnim, a verujem da je one koji nisu austrijance bar malo priblizio ovoj ekonoskoj skoli ucenja. Hvala Slavisa.

Razvučene studije da izgledaju teže

Današnji fakulteti, ovde mislim na domace državne i privatne, su toliko loši da je jedini razlog za studiranje diploma koja je neophodan uslov zapošljavanja na nekom boljem radnom mestu (osim u porodičnim firmama). Trenutno imamo situaciju da se školska godina na jednom fakultetu (npr. ekonomskom) svodi na 6-10 predmeta, pri čemu se za svaki premet organizuje po nekoliko časova predavanja nedeljno, I svaki predmet se sluša samo jedan semestar. Dok na drugoj strani srednjoškolci svaki predmet, a imaju ih vise nego studenti, slušaju dva polugodista. I još, polugodište traje duže nego semestar. Svoja predavanja studenti troše pasivno, sto je i normalno, jer je tako mali broj časova nedovoljan da se čuje sve što bi mogao neki kvalitetan profesor da ispredaje i bilo bi neefikasno trošiti tako kratko vreme na rasprave. Pored predavanja sudent može, a ne mora, za najviše pola tih predmeta da napiše neki rad ili odradi neko istraživanje (tu je kriterijum ocenjivanja veoma nizak i mnogi radovi su poprilično loši), na izradu takvog rada studenti ne troše puno vremena, možda je to nekoliko dana po 3-4 sata. Literatura koja treba se nauči za ispit obično nije obima, 100-200 strana i uvek je to samo jedna knjiga, mada, neki ispiti mogu da se polože i sa učenjem samo dela literature ili samo površinim čitanje cele literature.

Sva predavanja na fakultetu za jednu školsu godinu mogu da se stave u 4 meseca. Računica je sledeća: 12 nedelja x 8 predmeta x 5 časova = 480 časova. Pretpostavimo da dnevno, sudent može da sluša bez bilo kakvog napora 6 časova predavanja, i da predavanja sluša samo radnim danima, to ispadne 80 dana predavanja, što je 4 meseca predavanja bez raspusta. Za domaće zadatke i seminarske radove je dovoljno odvojiti nešto malo vremana u toku dana posle predavanja ili neki vikend. Ispiti mogu da se uče i u toku onih nedelja kada se ide na predavanje i rade seminarski,  i da se pored toga odvoji još mesec dana za učenje nakon predavanja. Sve ukupno jednu školsku godinu možemo da stavimo u 5 meseci. Za studenta od 20 godina ovo nije puno. Bez bilo kakvih problema bi studije u trajanju od 4 godine mogle da se završe za dve godine, i da se pored toga ima i dva meseca odmora svake godine. Svako ko je studirao zna da studenti imaju puno slobodnog vremena, i svaki sudent pored obaveza na fakultetu i spremanja ispita ima vremana za posao ili neki hobi.

Nije normalon da učenici srednjih skola imaju nastavu svaki dan (od 5-7 casova) i da pored toga imaju domace radove, a da studenti, kojima je praćenje nastave manje naporno nego srednjoškolcima, imaju nastavu ređe nego srednjoškolci. Na master studijama se sitem još više urušava i postaje smešan, studenti imaju još manje predavanja nego na redovnim studijama. 

Ovaj nakardni sistem školovanja koji sada imamo je rezultat regulative, fakulteti moraju da ispune odredjene kriterijume koje propisuje ministarstvo kako bi dobili dozvolu za rad. Ono o čemu ljudi u minstarstvu misle je to kako da ne talasaju puno oko bilo koje teme, jer žele da održe postojeće stanje i budu reizabrani na nekim sledećim izborima ili ne nekoj sledećoj podeli funkcija.

To što su fakulteti lakši od srednje škole ne znači da ih ljudi i lakše završavaju. Za vreme studija studenti imaju dosta slobodnog vremena i to vreme troše na razne načine (posao, sport, kompjuteri, izlasci). Brzo hobi preuzima primat nad obavezama na fakultetu, nakon čega ionako dosadno učenje postaje mučno. Kada bi studiranje oduzimalo više vremena, predavanja bila svakodnevna, a gradivo teže, korisnije i zanimljivije, verovatno bi procenat onih koji završe fakultet u roku bio veći nego što je to danas slučaj. 

Megatrend, pa sta?

Ne shvatam preceste i vise nego dosadne komentare na racun univerziteta Megatrend. To sto je neko zavrsio neki fakultet na tom univerzitetu se mene bas ne tice mnogo, a ako me se i u nekoj situaciji i tice to je onda iskljucivo moja stvar. Ja imam neki posao, to je pretpostavka od koje cu poci u pokusaju da objasnim sta mislim, i hocu da zaposlim nekog radika za neki specifican posao. Ako nisam bas pametan, odnosno ako sam debil, ja cu traziti tom nekom da ima diplomu drzavnog fakulteta i to ce biti jedini kriterijum za zaposljavanje. Ako sam barem malo normalan, ja cu da vidim da li taj neko moze da mi zavrsi posao za koji ga zaposljam. Ni u kom slucaju ne bih stavljao diplomu na vrh liste faktora koji ce uticati na moju odluku. 

Diploma Megatrenda u odnosu na diplomu drzavnog fakulteta pravi samo razliki u tome da je sudent sa Megatrenda procitao za vreme svog studiranja oko 1500 strana literature, a da je student sa drzavnog fakulteta procitao oko 3000 strana literature. Razlika u procitanom broju strana nije dovoljan uslov bilo kakve znacajnije selekcije, ako imamo u vidu da se radi o samo nekoliko hiljada strana. Armija ljudi sa drzvnih fakulteta ne bi mogla da prodje ni osnovni test znanja iz oblasti kojom su se "bavili" na fakultetu, kao ni armija onih koji su studirali na Megatrendu. Ja sam zavrsio drzavni fakultet i ne bih se bas mogao pohvaliti nekim posebnim znanjem iz ekonomije stecenim na samom fakultetu, najvise sto sam naucio iz ekonomije je ono sto sam sam naucio posle fakulteta. Za neke ekonomiste koji su mi sada interesantni na fakultetu nisam ni cuo.

Cesto je argument da oni koji se zaposljavaju u drzvanim preduzecima i drzavnoj administraciji treba da imaju drzavni fakultet jer je drzavni fakultet tezi, kvalitetniji i pravi bolju selekciju. Taj argument bi mozda i imao smisla da se na tim radim mestima nesto konkretno i radi, i da je tih radnih mesta malo sa dobrom kontrolom. U uslovima kada je drzava na razne nacina usla u sve delove nasih zivota i kada je veliki broj zaposlenih koji manje ili vise ne rade nista, uopste nije bitno koji su fakultet zavrsili i da li su uopste zavrsili neki fakultet.

Iz kritike Megatrenda se moze steci utisak da su privatni fakulteti losa stvar, ali to nije tako. To je isto kao i kada bi smo rekli da su privatni fudbalski klubovi losi jer su Zvezda i Partizan uvek prvi i bolji od privatnih klubova. Ali Zvezda i Partizan su kvaliteta druge Engleske lige, a svi engleski klubovi su privatni (mozda gresim). Bilo bi progresno izvuci zakljucak da treba regulisati Megatrend i praviti od njega nesto sto lici na drzavni fakultet po obimu gradiva, ocenjivanju... Ono sto treba uraditi je privatizacija drzavnih fakulteta i liberalizacija visokog obrazovanja (ovde ne iznosim svoj stav o osnovnom i srednjem obrazovanju, za to ce biti prilike). U uslovima kada trziste postane slobodno, za one koji imaju da prodaju obrazovanje i za one koji hocu da kupe neko znanje, moze se ocekivati siroka lepoza ponude i potraznje. Pojavice se fakulteti koji nude teske studije sa kojih se izlazi sa puno znanja, i fakulteti sa laksim gradivom koji nude vise prostora za druge aktivnosti, kao sto su sport ili posao, u toku studija. Fakulteti bi u takvim uslovima bili dobra baza za selekciju radnika na trzistu, sto sada sigurno nije slucaj. 

Reciklaza

U Srbiji se malo reciklira, to nije rezultat toga sto nemamo svest o tome da je to vazno zbog ocuvanja okoline, nego loseg organizovanja odnosenja i upravljanja otpadom. Resenje je jednostavno, PRIVATIZACIJA. Sada imamo situaciju gde bez obzira da li imamo malo smeca u kanti ispred kuci ili puno placamo isto. Otpad se odlaze na deponijama koje onaj ko odlaze odpad (lokalno komunalno preduzece koje je u vlasnistvu opstinske uprave) ne placa zemljiste na koje odlaze.

Pretpostavimo da postoje privatna komunalna preduzeca. Tada bi se verovatno odnosenje smeca naplacivalo po kolicini, onaj ko ima 100kg smeca platio bi 200din, a onaj ko ima 500kg platio bi 700din. To bi sigurno uticalo na to da ljudi odlazu manje smeca i da traze ona komunalna privatna preduzeca koja su jeftinija. Mada, cesto cena ne bi bila odlucujuci faktor, kvalitet usluge i drugi faktori su jednako vazni.

Privatna preduzeca za odlaganje smeca bi nastojala da parcele na koje odlazu smece budu sto manje, kako bi ustedeli na kupovini ili iznajmljivanju zemljista. Sasvim je logicno da im je cilj da 10.000t otpada odloze na 1000 kvadratnih metara zemlje nego na 2000 kvadratnih metara. Pored toga, mnogo je jeftinije da otpad odlazu privremeno na to zemljiste nego trajno. Reciklaza moze u mnogome pomoci firmama za odlaganje smeca da smanje svoje troskove. 

Kada imamo sistem koji se placa po tome koliku uslugu dobijete mozemo ocekivati i stednju. Reciklaza moze biti jedan od oblika stednje. Zamislimo sada preduzece koje se bavi obradom reciklaznog materijala, neko reciklira papir, neko plastiku, neko staklo, neke elektrane mogu praviti struju od smeca, toplane mozda mogu grejati svoje korisnek otpadom.... svi oni mogu imati poslovnu saradnju sa preduzecima koja se bave odlaganjem smeca. Dogovori se otkup odredjene vrste otpada. Ako bi preduzece za odnosenje opada donosilo na privatne deponije vec sortiran odpad, otpadima bi to znacajno olaksalo posao, onda bi deponije to i platile i tako ustelo na sortiranju. To bi dalje uticalo na to da oni koji odnose smece daju popuste domacinstvima, kompanija... za sortiran otpad koji dalje mogu prodati otpadima. 

Cenovnik odnosenja smeca bi mozda izgledao ovako:

- 100kg smeca - 200din

- 100kg smeca i 15kg plastike - 200din

- 100kg smeca i 50kg plastike - 100din

Do promene bi doslo i u broju i delatnosti firmi koji ucestvuju u lancu od momenta kada pojedinac iznese svoje smece iz kuce pa do trenutka kada se ono reciklira. Imali bi smo firme koje odnonse smece od domacinstava do deponije, pa privatne deponije, pa firme koje recikliraju smece. Svi oni mogu raditi svako za sebe i svako sa svakim, a mozda bi bilo i isplativije da jedna firma radi sve ove poslove sama. Moguce je da bi u nekim fazama postojali i posrednici, na primer, oni koji otkupljuju sortiran otpad sa otpada i prodaju ga fabrikama koje recikliraju. Modela je mnog i sigurno je da bi se nacini poslovanja firmi u ovom poslu stalno menjali i prilagodjavali trzistu.

Podrska

www.dostajebilo.rs
i na facebook-u

Privatizacija vs Liberalizacija

Postoje razni modeli privatizacije, svaki od njih ima svoje mane, ali je za svaku privatizaciju potrebna politička volja i podrška javnosti (ne protivljenje javnosti). Međutim, da bi smo iz sistema društvenih/državnih preduzeća prešli na tržišnu ekonomiju ne moramo uopste imati privatizaciju. Liberlalizacija nas može odvesti do istog cilja kao i privatizacija. Liberalizujemo, u nekoj oblasti, ulazak i izlazak na tržište, otvorimo granice za proizvode u toj oblasti, smanjimo koliko je god to moguće (najboje je ukinuti) regulaciju i vlada zavrne slavinu državnom (ili državnim) preduzeću u toj oblasti. 

Uzmimo primer Er Srbije, dozvolimo svakom, ko to želi, da otvori avio kompaniju, bez obzira da li je upitanju domaće ili strano lice. Dalje dozvolimo stranim avio kompanijama da lete u Srbiju ili iz Srbije. Ukinemo suvišnu regulaciju pri otvaranju nove avio kopanije. Ne davati Er Srbiji novac iz budžeta da pokrije minuse u poslovanju. Posle nekog vremena u avio sabraćaju bi smo imali konkurenciju sa kojom Er Srbija ne bi mogla da se takmiči, usledio bi stečaj, radnici bi i sami napuštali kompaniju koja propada (ne bi država morala da isplaćuje otpremnine).